KAD SE NISAM IZB'O NOŽEM! Pročitajte novu "karantinsku" kolumnu Ivana Radovanovića!

 

Tačka. Kraj. I kada se nisam izb’o, nožem, pošto sam baš deci spremao musaku. Krompir-meso, krompir-meso, pa još i jaja. Ali, to može, u šerpi, u rerni, ne ide u rečenici, je l’?

Užas. I tempora o mores! Izvin’te, ali ko Đilasu piše ove tvitove? Jasmina Lukač? Slaviša Lekić? Majke mi ako nisam mislio da su bar pismeni. Donekle. Bar polovično.

Mislim, stvarno –“ih ne bi ugrozio”. Šta je bre to? Kako je to neko smislio. I ovo –  “hodanje bi im koristilo zdravlju”. I ovo – “a boravak napolju sa maskama kada nema mlađih od 65”. Još jedan uragan u nečijoj glavi.

Pa tako nije pisao ni Ljuba Stojadinović, početkom devedesetih, kada je trebalo da objasni Vukovar i Dubrovnik. Ili da prećuti, šta god.

Oduševi me, prosto, kada hoće da budu pametni, obrazovani, intelektualno superiorni, a onda pokažu... pa to. Da su nepismeni. Da im je rečenica kao slon u staklarskoj radnji. K’o sudar dva brza voza, na prepunoj železničkoj stanici. K’o “Titanik”, kada tresne u ledeni breg.

Da li ste, majstori, čuli da je sintagma – uređena grupa reči, spojena u jednu pojmovnu celinu. Da bi čovek razumeo, kada pročita! Zato postoje pravila, zarezi, pravopis, da grupa reči ne bi bila samo grupa reči, kao, recimo, – Dragan Djilas, što jeste totalna besmislica, nego da nešto to i znači.

Ali, dobro je to. Baš kao što je rekla moja majka. Prazan papir ispred tebe, pa šta staviš na njega, to si ti.

Nepismeno-isprazni. I isprazno-nepismeni. Mešavina toga. Mućak.

I to mućak koji se poziva na logiku. Pazi sada – “ne tvrdimo da smo u pravu, ali nam deluje logično”.

Ovo iznenadno “mi”, u tvitu koji počinje u prvom licu, valjda se odnosi na sve koji su pisali tvit, plus Marinika Tepić.

Ona je, ubeđen sam, “stručnjak” kojeg su konsultovali, pre nego što su izašli sa predlogom. Pošto žena stalno traga okolo za stručnjacima, da joj oni objasne.

I sigurno je našla jednog, usvojila ga, pa su sada zajedno stručnjaci, koje Djilas uredno konsultuje, kad god hoće nešto logično.

A hoće, svaki dan. Ima čovek predloge, piše tvitove, priča šale, slika se ispred neke table. Majke mi, jedan dan sam mislio da je to ona tv škola, pa rekao mom Aljoši da gleda. Dete se šlogiralo, šta da vam kažem.

Šlogirali su se, izgleda, i silni nezavisni novinari, slobodni mislioci, pa niko njega da pita – druže, a koje ti stručnjake konsultuješ?

Ili se, možda plaše odgovora. “Ovo mi rekao Boško”. “Ovo Borko”. “Ovo je Vukova ideja, čim je megalomanska”. “Ovo smislila Marinika”. Šta? “Pa da ovi, u karantinu, u Moroviću, zavare po jednu. Tu im je. Farma. Trave”.

Ma jok, ljudi, ne brinite se. Sve ideje su sigurno njegove. Inžinjerski mozak kada smisli ideje, “ih ne bi ugrozio” niko, nikada.

Pošto je to vrsta koja misli da je izuzetno pametna, stvorena za vođu, lidera, gradonačelnika-premijera-predsednika odjednom, za prvog medju jednakima, za šefa svih šefova, pater familiasa odabrane nacije pametnih, lepih, zubatih, što su, naravno, samo oni koji bi glasali baš za njega.

Zato i ne primećuje nesrećnu situaciju u kojoj je. I da radi baš ono što nikako ne bi trebalo da radi. A radi. Neprestano. Ne ume da stane.

Pokušava da pokaže kako on, eto, baš zna, i, eto, baš je pametan. Sve mu je logično, inženjerski. Gotovo fenomenalno. Sve bi nam rešio, za dva dana, možda i jedan.

Još samo kada bi ga poslušali.

I evo, ja hoću. Ali prvo da dođe da pogleda sa mojim Aljošom časove srpskog za šesti razred osnovne.

Pošto se to tu uči. “Ih ne bi ugrozilo”. Pogrešno. Sedi, jedan.

Kasnije, kada to savlada, ide ono – kako da izbegneš Slavišu Lekića, Jasminu Lukač i Mariniku Tepić, da bi bar izgledao, pismeno.

I kada sve to savlada, onda možemo da pričamo. O svemu u čemu je pogrešio.

Dakle, o svemu.