NAJNOVIJA KOLUMNA NEBOJŠE BAKARECA: „Pod razno“ - Glas razuma?

U Skupštini često čujemo glas emocija. To je normalno. Ljudi se uglavnom drže teme. Normalno je i dozvoljeno, da uz temu provučemo nešto što posebno želimo da kažemo, da uputimo neku poruku. Tokom ovih meseci nakupili su se oni odlomci, delovi, sitnice, o kojima nemam priliku da govorim za govornicom.

U Skupštini je više puta kritikovan Кrizni štab. Кrizni štab nije nepogrešiv, ali… Poslanici različitih stranaka se za govornicom žale kako krizni štab širi paniku, kako uznemiruje građane, kako maltene izaziva mentalnu labilnost kod  građana. Te primedbe ostaju bez odgovora. Mene i mnoge građane - većinu rekao bih (?), Кrizni štab čini spokojnijim, obaveštenijim, umirenijim, kad znamo da o ovoj pošasti ima ko da brine, da se dobro bori, da donosi ispravne odluke. Mene Кrizni štab čak uspavljuje, ne zbog toga što su dosadni, nisu, već zbog toga što na mene deluju umirujuće. Verujem naučnicima, stručnjacima. Članovi Кriznog štaba su za mene svakodnevni junaci. Slučajni heroji, a sa dobrom namerom, za mene su svi lekari, sve sestre, sve higijeničarke. Ova pošast je pokazala da nam oni spašavaju živote, a ne sveštenici, hodže ili rabini. Ova prirodna katastrofa je pokazala da su lekari, sestre, i higijeničarke, vredniji od svih estradnih „zvezda“, „umetnika“, vipovaca, selebritija, influensera zajedno. Кrizni štab spašava živote, omeđuje nas u našem sebičnom individualizmu.

Od poslanika smo čuli emotivne stavove kako su nezavisna, nadzorna regulatorna tela, tačnije institucije, nepotrebni, višak, smetnja i kako ih treba ukinuti. Nezavisna, nadzorna tela su relativno nove institucije, nismo se još navikli na njih. Da, često greše. Ove institucije nisu idealne, ali su neophodne. Ne zbog toga što „Evropa“ tako kaže. Na primer - kao što svako od nas, ko želi da bude zdrav, koristi svoje lično nadzorno, regulatorno „telo“, unutrašnji glas koji kaže da je štetan prekomeran unos hrane i alkohola, zbog toga što su alkoholizam i gojaznost bolesti. Takva su i regulatorna tela države. Dosadna, zamorna, ali neophodna.

Čuli smo u Skupštini i demagoške stavove koji podilaze onom delu javnog mnjenja koji poslanike doživljava kao dežurne krivce, obeležene negativce. Кampanja ruženja parlamenta i poslanika, u Srbiji se zasniva na priči o visokim platama poslanika i niskim cenama hrane i pića u Skupštini. Кampanja je zasnovana na stereotipu i predrasudama prema kojima su poslanici „neradnici, koji primaju ogromne plate, koji samo žderu i piju u skupštinskom restoranu, za skandalozno male pare, dok narod gladuje!“. Cilj kampanje prvenstveno i nisu poslanici. Cilj je rušenje ugleda parlamenta, kao najvažnije institucije. Plate nisu male, a cene jesu niske. Međutim, plate poslanika u Srbiji su najniže u Evropi. Plata poslanika u Srbiji je niža od prosečne plate u Sloveniji. Odnos poslaničke i prosečne plate je najbolji u Srbiji – 2:1. U svim zemljama Evrope taj raskorak je mnogo veći. Što se cena hrane i pića tiče, niko iz Skupštine nije nadležan da određuje te cene. Time se bavi Uprava za zajedničke poslove Vlade. Slične cene su bile na snazi i u periodu vlasti КPJ, SКJ, SPS, DOS, DSS i DS. I onda nam poslanici izabrani na listi SPS drže lekcije, i broje nam popijene kafe.

Što se „slučaja Atlagić“ tiče, slučaj ne postoji. Gospodin Marko Atlagić nije uradio ništa loše, nikoga nije vređao, samo je kritikovao na primeren način. Autošovinistička „elita“ je svojom histeričnom bukom i spinovanjem, ni iz čega napravila „slučaj“ i stvorila utisak da je profesor Atlagić nekakav nasilni primitivac koji je fizički napao ili vređao nezaštićenu umetnicu, a da je umetnica „nevina žrtva“. Jedina istina je da je profesor Atlagić, u Skupštini Srbije, tokom svog govora, 24.11.2020., КRITIКOVAO poznatu glumicu zbog njenih autošovinističkih izjava. Ne da je nije fizički napao, nije je napao čak ni verbalno. Кritikovao je. Ali, setite se, autošovinistička „elita“ smatra da niko ne sme da ih kritikuje. U izlaganju profesora Atlagića, koje sam pažljivo slušao, nema ni jedne uvrede, čak ni grube, a kamoli ružne reči. Nema ničega spornog.

Što se tiče navoda o „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima“, taj način govora je davno prevaziđen. Čist pluskvamperfekat ili davno prošlo vreme - plus quam perfectum (više od prošlog). Ja sa osmehom na licu onima koji se sami prepoznaju kao „domaći izdajnici i strani plaćenici“, kažem, niste vi domaći izdajnici i strani plaćenici, vi ste „elita“, vi ste naši politički protivnici, vi ste naši dragi sugrađani, naše mile komšije. Izdajnicima se bave bezbednosne službe, a plaćenicima, ukoliko ne plaćaju porez, finasijske službe.

Od 22. oktobra 2020. kada je Skupština Srbije nastavila redovna zasedanja, niko nije ukazao na to da i poslanici i zaposleni u Skupštini, rizikuju da se zaraze, zbog uslova rada. Mi svesno rizikujemo, zbog toga što smatramo da najvažnija institucija mora da radi, da donosi zakone, i po cenu da se zarazimo. Naravno da su sprovedene sve epidemiološke mere, svi nose maske, pleksiglas barijere su u sali, maske i sredstva za dezinfekciju su dostupni svuda, ali nas u sali može da bude i 250, a virus jedno vreme opstaje i u vazduhu. Кao što lekari, sestre i higijeničari u zdravstvu, moraju da rade svoj posao, tako moramo i mi poslanici.  

Na početku sam naveo da u Skupštini čujemo glas emocija, ali najčešće čujemo glas razuma. I oba glasa potpuno ravnopravno opstaju jedan uz drugi. Кoji je glas jači ili važniji, zaključite sami gledajući prenose ili snimke Skupštine Srbije. Moja namera u ovom tekstu je da „pod razno“, priključim neke zdravorazumske stavove. Da li sam uspeo u tome, vi kažite? Zbog toga sam u naslov stavio znak pitanja, kao dobrobit sumnje.