VLADIKINA SPARTA! Nova kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

Em Dragan Đilas, nesrećni Narcis srpske politike, i dalje, baš kao u mitu, voli ono što mu je nedostižno, sve pokušavajući da sam sebe zagrli u medijskim ogledalima, koje je stvorio u strahu od pravog odraza koji daju ozbiljne ankete i izbori;

Em su kvaziintelektualni pomagači opozicije nastavili da leleču, utrkujući se u ponavljanju kletvi, psovki i komesarskih floskula o izdajnicima, podanicima, virusima, bagri, lustraciji, hapšenjima, ostrakizmu i drugim zamišljenim kaznama za sve koji se ne uklapaju u njihov aršin;

Na kraju, ponovo je posegnuto i za mitološkim spasiocem, ujediniteljem, opozicionim svecem koji će, evo samo što nije, da hoda po vodi, pretvori vodu u vino, izvede Srbe iz Egipta, oživi mrtve i skine Vučića, zauvek.

Dakle, 2021. godina opoziciona započela je ne samo na isti način na koji se prethodna završila, nego u dlaku isto kako su i počinjale i završavale se tolike godine u nazad, njih, ako me račun ne vara, bar osam. Lupetanjem.

I ta opsednutost kobojagi građanske, proevropske Srbije pukom mitologijom, nešto je što zaista fascinira.

Ljudi koji bi trebalo, valjda, da donose budućnost, nove načine upravljanja, moderno društvo, nove privredne, kulturne, socijalne i sistemske modele, uporno ostaju zaglavljeni u nakara dnom religijsko-mitološkom diskursu, sve verujući ne toliko u Boga, nego u bapske priče o Mesiji, novom proroku, anđelu nebeskom, novom dolasku, koji će organizovati, pred Skupštinom valjda, propušteni 6. oktobar i konačno završiti njihovu umišljenu borbu dobra i zla. Pobedom umišljenog dobra, to jest njih, umišljenih.

Zato su i opozicioni mediji iz rukava, baš za Božić, izvukli novo-starog heroja, odavno već viđenog vladiku Grigorija i odmah ga častili dosta nebuloznim pitanjem: Ko je Mojsije Srbije?

Na stranu suštinska nepismenost povezana sa istim takvim neznanjem - Mojsije nije predvodio nikakvu državu, nego narod - ludo pitanje dobilo je još luđi odgovor, tiradu, koja je nazvana planom, o tri stotine mučenika koji će se žrtvovati, za Srbiju.

Čista konfabulacija, rekli bi oni sa zubima, pismeni i pametni, to jest, po rečniku: popunjavanje rupa u sećanju izmišljenim epizodama; pričanje izmišljenih, fantastičnih priča kao istinitih.

Tako je i vladika rupe u sopstvenom sećanju (one koje su nastale kada je SIPA, bosanskohercegovačka državna agencija za istrage i zaštitu krenula da se zanima za njegove poslove), počeo da popunjava, ni manje ni više, nego Spartom, Termopilom, i sobom, valjda, kao Leonidom. Vučić je, u toj konstalaciji, Kserks lično.

I jeste da je vladika, tokom intervjua, jednim skromnim osvrtom na sopstvenu lepotu pokazao da bi više voleo da bude Džerald Batler, a ne sam mučenik Leonida, ostala je ta, nova mitološka postavka o 300 heroja koji će stati na put SNS Persijancima i svojim životima spasiti intelektualnu Srbiju, koja sebe i ne doživljava drugačije nego kao starovekovnu Atinu, cvet misli i demokratije.

Fenomenalno, nema šta, samo što je postalo već i dosadno, toliko godina i toliko puta je do danas ponovljeno, u raznim oblicima i varijantama, koje se uvek svode na pronalaženje tog Leonide, Mesije, Svetog Đorđa, Hrista spasitelja, Mojsija, koje onda, a vrlo brzo, pa će se to desiti i vladiki, samo što to još ne zna, ista ta opoziciona javnost proglasi za Simona Čudotvorca (lažnog proroka) i sahrani onoliko duboko koliko je sahranila i zgrčenog Sašu Jankovića.

A najtužnije je to što, posle svega, krivac bude pronađen opet u mitu, a ne u realnosti.

Tako će i za vladikinu propast biti optužen neki novi Efijalt (izdajnik koji je Persijance doveo iza leđa Leonidine čete).

Ako ne verujete, pitajte Sergeja Trifunovića, on je tu ulogu već odigrao, i to uz gomilu pljuvačke i trulih paradajiza koje je na njega sručila opoziciona poludela javnost.

Razumljivo, jer oni nikada neće ni pomisliti da su, možda, sami krivi, da je greška u njima, u tome što ne umeju da izađu iz izmaštane prošlosti i sumanutih narativa, iz deluzije i besmislenog narcizma.

Moglo bi se reći, zarazio ih Đilas, samim sobom.

Pa će i ovu godinu provesti u uzaludnim pokušajima da sami sebe zagrle, i lepog vladiku. U krivom ogledalu.