IZMUČENA STUPIDNOST! Nova kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

U druge spadaju, pošto su apsolutno isti, dva starca koja su napunila novine poslednjih dana. Onaj što je rekao nesrećnom malom Romu da nisu svačija usta zaslužila da jedu hleb i dodao: "Ciganin, to treba ubiti" i onaj drugi koji je ponovo imao potrebu da crta jednog političara kao demona, silovatelja, u društvu Hitlera i Gebelsa, u Srbiji, silovanom logoru.

Taj, hitlerizovani, skaredni, koji izgleda kao starešina nekog afričkog plemena, je apriori kriv, za sve, što ga svrstava na isto mesto na kojem je i onaj maleni Rom. U žicu onog mozga koji usta deli na ona koja zaslužuju parče hleba, i ona koja ga ne zaslužuju. Ako su usta još i picusta, možeš već zamisliti, šta samo u njih može da se stavi, i to po kazni.

Baš zbog toga, Petričića i njegovog kolegu mogu da zamislim na nekoj klupi, kako gađaju golubove, i mrze Rome i Vučića, pošto su obojica ubeđeni da "To, treba ubiti" i mogu i da ih razumem.

Frustracija je legitimna, ima potrebu da se iskaže, u raznim oblicima, od razgovora sa detetom na ulici, do karikature. Ono što ne razumem, jesu oni koji ne shvataju da forsiranjem raznih Petričića, i njihove bede, u medijima koji predstavljaju bilborde one politike koja je protiv Vučića, suštinski pokazuju da su i sami postali "politički starci". Nemoćni da urade bilo šta, bez zuba i bez snage, sposobni samo još da mrze i zlobno se rugaju onome koji, za razliku od njih, može.

Oni, i bulumenta koji ih zdušno podržava, oduševljena svakom novom predstavom ružnog Vučića, ne uviđaju vrlo prostu stvar: Da upravo ta radikalizovana grotesknost predstave političkog protivnika, umnožena toliko puta, ponovljena i reprodukovana toliko puta, postaje ono što je Valter Benjamin nazvao "izmučena stupidnost".

Stupidnost zato što u njoj nema nikakve ideje, plana, akcije, ambicije, nego služi samo za trenutno olakšavanje kroz izliv besa i mržnje. Izmučena jer je toliko puta viđena, toliko puta izrečena, pokazana, da od nje nije ostalo ništa. Samo šupljina, koju njeni tvorci (parafraza Benjamina), maze i od nje, dosadne, prave dosadnu zabavu. U njoj nema ničeg novog, ničeg što može da pokrene, zatalasa, stvori novu vrednost, bilo šta zaista promeni, donese, ničeg, dakle, osim puste želje (koja tako savršeno pokazuje inferiornost onoga ko želi), da se "neprijatelj" povredi, da mu se nešto loše desi, da bude "To, što treba ubiti".

Uostalom, i sama ta formulacija, govori o stvarnim mogućnostima, pošto isključuje konkretnu akciju konkretnog mrzitelja (ne kaže: "Treba ja da te ubijem";, ili: "Ubiću te"), jer on za to odavno više nije ni sposoban. Umesto toga, sposoban je samo da veruje u dva čuda. Jedno je da će mu neka veća sila produžiti umirući politički život; Drugo da će, opet neka sila, neočekivana, a nikako on sam, da političkog života reši onoga koga on mrzi. Oba ova verovanja, zajedno, opet govore o njihovoj osnovnoj želji, onoj najvećoj, onoj od koje sve i počinje.

Da je jedina promena kojoj oni teže, koju priželjkuju, nadaju joj se i mole za nju, ona vrlo uska, sebična i personalna. Da oni budu on, umesto njega. Ne da imaju drukčiju politiku, ne da prave drukčiju zemlju, ne da pronađu drugi put, nego, isključivo, da budu na njegovom mestu.
I to je želja i političkih staraca, i kreativnih staraca, i intelektualnih staraca.

Da promene Vučića, nekim Đilasom, Jankovićem, Jeremićem, Obradovićem, ili bilo kojim "mesijom i vođom" koji će biti više njihov, nego što je to Vučiću ikada padalo na pamet. Nekim ko je iz istog šinjela kao i oni, elitnog, a ne ovo političko Ciganče koje su tu pojavilo niko ne zna kako, a koje je niža vrsta, čija usta ne zaslužuju ni hleb, a kamoli tako sladak kolač kao što je vlast. Ta želja nije samo proizvela pustoš u njihovim glavama, nego ih je dovela i do te dosadne, svake istinske kreacije oslobođene, rutine.

Rutine u kojoj se oni, svakog dana, na isti način, istim forama, kao podsmevaju Vučiću Hitleru, Vučiću bantu crncu, Vučiću picoustom, Vučiću pederu. A rutina, kada predstavlja idiotsko ponavljanje jednog te istog, najveći je neprijatelj i kreacije i intelekta i politike. Ne donosi ništa, osim pomenute dosade. I zato jeste vreme da svi ti bezubi politički, kreativni i intelektualni starci, odu tamo gde im je mesto. Na klupice po parkovima, na kojima mogu do mile volje da mrze i decu i Rome i Vučića, i da gađaju golubove kamenjem.

Samo na tom mestu i ono što Petričić i njegov kolega iz Knez Mihailove rade imaće pravog smisla. Onog koji govori o zasluženoj prolaznosti. I nišra manje zasluženom porazu. Ovoj zemlji je potrebno nešto drugo. Nešto novo, i kao ideja i kao politika i kao kreacija. Na kraju, i samom Vučiću je to potrebno, verovatno više nego bilo šta drugo.