DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - BORBA ZA KOSOVO

 

Razmislite samo šta bi bilo kad bi bilo da je Srbija danas ona Đilasova, Tadićeva, ona dosovska Srbija, država na ivici bankrotstva, zemlja sa najnižim platama i penzijama u regionu, sa uništenom vojskom, država koju uređuju i kojim komanduju strani moćnici i domaći tajkuni. Da li bismo i tada mogli da razgovaramo i pregovaramo o Kosovu? Da li bismo onakvi kakvi smo bili u đilasovsko doba uopšte mogli da nametnemo priču o kompromisu? Ili bismo morali samo da ćutimo i slušamo? Baš kao što su oni, dosovci, u naše ime ćutali i slušali i 2004, i 2008, i 2011?

Ispostaviće se, dobar vam stojim, da je dalekovida, državnička politika predsednika Aleksandra Vučića tamo negde u kasno proleće 2013. godine 'kupila' Srbiji najvažnijih, možda i nacionalno sudbinski presudnih osam godina u modernoj istoriji. Osam godina tokom kojih je ova zemlja postala država. U pravom i punom smislu te reči.

I zato mi, da li me pratite, danas još pregovaramo o Kosovu, zato nas uvažavaju. Zato nas ne samo čuju, nego i pažljivo slušaju. Zato je ova i ovakva politika zapravo i jedina moguća ako zaista želimo da sačuvamo Kosovo.

Dobrog, za sve strane prihvatljivog i dugoročno održivog rešenja za Kosovo u ovom trenutku, da se mi ne lažemo, nema. U zadatim regionalnim, ali i globalnim geopolitičkim uslovima, Srbija je realno u veoma teškoj poziciji. U vreme svog najvećeg ekonomskog uspeha, sada kada beležimo rekordne stope rasta, kada Srbija sama ima više investicija nego sve zemlje iz okruženja zajedno, dok nam je prosečna plata na istorijskom maksimumu, dok gradimo nikad više autoputeva, bolnica, fabrika, dok nam čitav svet odaje priznanje na uspešnoj borbi protiv koronavirusa; u tom i takvom ekonomski, reklo bi se, vrlo dobrom trenutku zapadni moćnici se polako ali sigurno pripremaju da nas stave pred krajnje nezahvalan izbor. Neki tamo u Briselu, Berlinu, Vašingtonu, Londonu sve glasnije govore o tome da Srbiju treba uceniti, naterati da bira između Kosova i Evrope, između Kosova i ekonomije, između Kosova i budućnosti.

Teško je, dakle. I tek će biti teško. Ali nema razloga za paniku. Pre svega zato što je Srbija danas ozbiljna država, sa ozbiljnim predsednikom i Vladom, sa ozbiljnim planom, sa moćnim saveznicima na Istoku i iskrenim prijateljima na Zapadu.

I zato, nemojte sumnjati - biće ono što se mnogima danas čini da biti ne može. Ko ne veruje, neka se samo seti kako su neki sad već davne 2013. godine tvrdili da je pitanje dana kada će Srbija morati da prizna lažnu državu i kako nema nikakve šanse da nam na Kosovu ne bude slomljena državna kičma. A evo nas danas, osam godina posle, mi smo kao država nikad zdraviji i jači.

Ja bih se, dakle, ipak kladio na Srbiju.