Latinski za početnike i za psovke! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića koju ne smete da propustite!

 

I ništa bolje ne može ni danas da se kaže za sve one koji su, poslednjih dana, zbog svojih najnižih poriva, izdali veličanstvo razuma, verujući pri tom, da u zemlji, u kojoj su svi, osim njih, nerazumni, glupi, nepismeni i bezubi, razum više nije nikome ni potreban.

Zato su tako zdušno krenuli da brane psovku, zato su, koliko juče, jednog komedijanta isturili kao mogućeg kandidata za predsednika (gradonačelnika).

Oni, prosto, u razum više ne veruju, ubeđeni, u svojoj praznoj aroganciji, da je izdao on, razum, njih, a ne oni njega, i da ga, stoga, treba kazniti.

I stvarno, kao kazna razumu deluje kada jedna profesorka, samo da bi bila svepametna, iznad ostalih, superiorna u svom sveznanju, a još i na latinskom misli, napiše da Marko Vidojković “psuje gustiozno.”

Stvarno? U prevodu za nas bezube, to znači da psuje ukusno, prijatno, dopadljivo, izazivajući i kod drugih potrebu da to probaju.

Samo jedna stvar tu fali. Da li, u njenom izmaštanom svetu, to nadalje treba da probaju - da slatko psuju - samo oni koji znaju latinski, ili možemo i mi, nepismeni seljaci, na srpskom, kada naletimo negde na profesorku?

Da li bi time onda dokazali njenu tezu po kojoj psovanja nema samo u zemljama u kojima “javno mnjenje počiva na mediju koji liči na BBC”, a ovde je dozvoljeno, jer ovdašnju “političku javnost oblikuju Informeri.”

Zanimljivo, pošto je profesorka uspela da i sebi i Peščaniku, N1, Novoj, Danasu, NIN-u, Vremenu, Direktno, listu Nova, raznim portalima, o tviteru i fejsu da ne pričamo, oduzme svaki uticaj i na politiku i na javnost, kao da ni ona ni oni i ne postoje. Otkud onda tolika arogancija, leba ti? Iz nepostojanja? Iz intelektualnog vakuma?

Ili, ako i postoje, svi ti slobodoumni, na latinskom, da li to znači da onda treba da se ponašaju po onoj Pašićevoj: Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledstoun.

I na stranu to što se time poistovećuje sa jednim seljačkim sinom, koji je bio sklon korupciji, prevarama, nazadnjaštvu i na sve bio spreman zarad vlasti, profesorka radi još goru stvar: svesno, u prostakluku, gradi utočište za sve one koji su, kao i ona, razumu rekli zbogom. Omogućava im da nađu opravdanje za puku činjenicu da nisu u stanju da budu bolji od onih koje doživljavaju kao najgore.

Pravi im zaklon tvrdeći da bi sve bilo drukčije samo da taj zli predsednik ne daje sebi za pravo “da odgovori svim građanima, koji su njegovi politički protivnici, ravnom merom, onako kako oni kritikuju njega”. (Zareze sam, nepismen, sam rasporedio kako treba, nisu profesorkini).

Pazi, molim te?! Osim što laže, jer čak ni “zli Vučić”, nikada nije odgovarao na isti način onima koji svakodnevno viču da je ludak, debil, kreten…, niti je bilo koga psovao, profesorka i otvoreno žali nad sudbinom jedne nove političke kategorije, novog čudnog bića na našoj sceni, po njoj onemogućenog i obespravljenog, koje ona zove: “svi građani koji su njegovi politički protivnici”.

Iza ove sumanute floskule kriju sa sama profesorka i gomila drugih “građana” (seljaka tu nema, zabranjeno im prisustvo), koji sebe doživljavaju kao elitni politički subjekt, one koji treba da odrede sudbinu države i društva, jedini budu premijeri i predsednici, psuju isključivo na latinskom, ali ne bi baš da prljaju ruke politikom, a najmanje bi da im bilo ko odgovara “ravnom merom”, pošto samo oni imaju sertifikat, dozvolu (opet na latinskom) da određuju meru. Svima i svemu.

Od psovki, koje su gustiozne, a koje ne, do novih predsedničko-gradonačelničkih kandidata.

I ako oni kažu: komedijant, jer on može da pobedi zlog Vučića, onda će i da bude on.

Kako će to da uradi, šalom valjda, ne zna se, ovde se više izdajnik razum ionako ništa ne pita.

Ovde je na delu samo frustracija jedne samoproglašene klase, ubeđene da joj sve dozvoljeno, ljute jer je bezubi i nepismeni nit razumeju nit ponizno slušaju.

Zato su, neka pogledaju to kod Šopenhauera, postali ona šuplja kugla, koju su izmaštali u sopstvenoj praznini, iz koje im se pričinjava neki glas. I kada ne mogu ni da ga razumeju, niti da mu otkriju uzrok (a uzrok su oni sami, njihova ispraznost), oni ga proglase za avet, nešto natprirodno, sudbinu koja im je, poput razuma, okrenula leđa.

Pogrešno.

Zato što im taj glas sve vreme govori ono što je trebalo da znaju na samom početku svog histeriji sklonog građansko-političkog angažmana.

A govori im, pazi sad, na latinskom:

Ex nihilo, nihil fit.

Za nas bezube, evo ga i prevod:

Iz ničega (ovde je to ispravnije od “ni iz čega”), ništa ne nastaje.

Čak ni komedija.