DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - SRBIJA I 'ELITA'

Elem, da pojasnim, još od kraja dvadesetih godina prošlog veka, od usvajanja karađorđevićevskog jugoslovenstva kao oficijalne državne ideologije, srpska elita se sistemski odnarođavala, odvajala od 'glupog naroda', od nazadnih i primitivnih 'gedža'. Ta kastinska odvojenost samozvane elite od svoga roda, taj drugosrbijanski rasizam o kome ja ovde, na ovom mestu, pišem već punu deceniju, kulminirao je osamdesetih i devedesetih godina, kada je mera elitizma bukvalno postala količina mržnje i prezira prema Srbima i Srbiji.

Ta 'elitna' škola mišljenja kaže da su Srbi krivi uvek i za sve. Za sve ratove, za sve zločine, za sve loše i za svako zlo nema i ne može biti drugog krivca do nas samih. Drugosrbijanski rasizam u svom ekstremnom obliku stiže čak dotle da Srbe optuži i za genocid nad Jermenima u Turskoj!?! (pitajte profesorku Dubravku Stojanović ako ne verujete). Ali ono što je zapravo najpogubnije jeste to što taj i takav društveno-politički koncept kaže i podrazumeva da je Srbija najgora, da ona nije sposobna i vlasna ni za kakav ozbiljniji samostalni poduhvat, pa je onda uzaludno bilo šta pokušavati, nego nam valja tavoriti i preživljavati sve dok se ne pojave neki 'elitni stranci', koji će nas okupirati i naučiti kako se živi.

Ovaj i ovakav drugosrbijanski rasizam bio je zvanična državna politika od 2000, pa sve do 2012. godine. Tada smo u ime 'svetle budućnosti' zabranjivali i odricali se samih sebe. Stideli smo se svojih žrtava, nismo smeli da pomenemo ni Jasenovac, ni 'Oluju', a za Košare skoro da nismo ni znali. Srpske junake i heroje proglašavali smo, po nalogu zapadnih zlikovaca, za ratne zločince, pa smo ih onda lovili kao zveri i isporučivali u hašku klanicu, a i to smo potom predstavljali kao veliki uspeh, najveće moguće nacionalno postignuće!?! Naravno, u toj i takvoj atmosferi nacionalnog i državnog samoponištenja nije bio moguć ni bilo kakav ekonomski napredak, Srbija je bila osuđena na ulogu evropske kolonije, siromašnog paradržavnog provizorijuma koji mora da sluša i radi taman onako kako mu se naredi.

E a onda je, Bogu dragom hvala, došla 2012. godina i onda je došao Aleksandar Vučić. I vratio je Srbiju Srbiji. I zato je danas moguće. Sve ono za što smo do 2012. mislili da je nemoguće. I prosečna plata ubedljivo preko 600 evra, i stotine kilometara novih autoputeva, i brze pruge, kojima vozovi po Srbiji jure više od 200 na sat, i nezaposlenost manja od deset odsto, i vojska ubedljivo najjača u regionu, i nove bolnice, i najmoderniji klinički centri, i konačno potpuno izgrađen Hram Svetog Save, ali pre svega i iznad svega - država koja je ponosna na samu sebe i na svoj narod; država koja se diči svojim herojima i junacima i ne odriče se i ne stidi svojih nevinih žrtava, država dovoljno ekonomski snažna i politički moćna da može da se odupre svim pritiscima i vodi zaista nezavisnu politiku u najboljem interesu svog naroda.

Ta i takva država, da se mi na kraju razumemo, izaći će u nedelju, 3. aprila, pred narod. I mi svi, mi građani, odlučićemo. Gde ćemo, šta ćemo i kako ćemo.