DECA! Kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

No, neću da se bavim ličnim, hoću da vam pokažem širu sliku. Da vam objasnim zašto, tu decu, ne treba nikada, ni u snovima, da lemate.

I prvo što treba da znate je sledeće:

Kada imaš, poput mene, petoro dece, pardon, kada imaš jedno dete, shvatiš koliko je vera u Boga važna.

Niko od nas, naime, niti stiže, niti može, da pazi na decu po čitav dan. U najboljim slučajevima, od kako krenu u školu, provedu, sa nama, nekih deset, dvadeset, ne više od trideset odsto vremena, sve ostalo je, slobodno se može reći, božja milost.

Šta će sve da rade, gde da idu, u kakve opasnosti da dođu, sve su to stvari na koje utičemo koliko i na to da li će da pada kiša, ili sneg, ili će svima granuti sunce.

Ne pitamo se, za decu, više nego što se pitamo za vodostaj na rekama, ili za stanje na berzi.

Neke druge sile upravljaju time.

A te sile, ko zna zašto, znaju da budu surove.

Po jednom istraživanju, pre Ukrajine, dnevno su, u svetu, u sukobima, odrasli ubijali 300 dece. To je više od sto hiljada, malih, koje ubiju veliki, godišnje, zarad glupih ideala, slobode, ili nečeg kurentnog.

I to je računica za decu do pet godina starosti.

Da li možete da zamislite koliko je to kada se dodaju svi oni do adolescentskog doba? Šestogodišnja, sedmogodišnja…dvanaestogodišnja….deca?

Plus Ukrajina?

I da li vam je muka, od tog broja?

I od onog, koji kaže, da je tokom Drugog svetskog rata ubijeno više od devet miliona tih mali.

I onog drugog, da je Drugi svetski sitnica prema onome šta smo deci uradili, od tada, do danas.

Mi, koji vrlo dobro znamo da je još nesrećni Dostojevski rekao da svi ideali ovog sveta ne vrede suza jednog detata.

Stvarno, koji ideali, danas? Koje suze?

Pogledajte svet oko sebe. Jedine suze, one globalne, za decom, padnu kada je to potrebno nekoj politici, ili kada se ta strašna nesreća desi Ronaldu.

Sva ona mrtva deca u Sarajevu, Mostaru, Vukovaru, tokom Oluje, na Kosovu, tokom NATO bombardovanja, u Donjecku, Mariupolju, Jemenu, Avganistanu….ostanu tek lokalne priče, za lokalne suze, uz sve nepriznavanje i nerazumevanje tuđih suza. Svih, osim Ronaldovih, što njegove, svakako, ne čini manje teškim. Čini ih, možda i na njegovu nesreću, samo poznatijim. Globalno. 

I zato, lepo vam kažem: nemojte da vas nerviraju. Nemojte da ih bijete.

Tućiće ih toliki drugi, udaraće ih život, saplitaće ih mnogi, glupi političaru terati u još gluplje ratove, varaće ih, uzimaće im, podmetati…

Zašto bi onda i vi, dodavali?

Pustite decu, verujte u Boga, i nemojte, nad njima, da ga izigravate.

Ta deca ste, uostalom, vi. Samo ste imali sreću, da porastete.