NENASILNA KOMUNIKACIJA! Nova kolumna Ivana Radovanovića koju morate da pročitate!

I jeste da je moj Darko uvek tvrdio da sa nekim ljudima nema šta da se priča, i onda to i primenjivao, meni to nikako ne ide. Poželim, a onda se setim majke i njene prezrive rečenice, izgovorene u ona vremena kada sam, kao pravi Paviljonac, za komunikaciju koristio pajser: "Kada motkom lupiš budalu po glavi, ne bude on posle toga manje budala, ali ti budeš više." I šta da vam kažem - što ženska logika zna da ti sjebe sve, pa i neke preke potrebe, niko ne zna.

No, da vas ne gnjavim sa pritajenim a neostvarivim željama, ta lupetaranja me podsete na nešto drugo, mnogo važnije. Na činjenicu da su nam javni prostor oteli nedotupavni, nepismeni, neduhoviti, četvrt obrazovani, lumpen-intelektualci, nabeđeni ignoranti, im da nas jebuckaju, onako, dnevno.

Oni tvrde da sve znaju, a pojma nemaju ni o čemu. Sve objašnjavaju, iako im ništa nije jasno. Zasipaju nas vrednostima, a bezvredni su. Uče nas, a sami nisu naučili ništa.

Razni bivši kelneri proglasili se za propovednike, popeli se na medijske gore, pa odatle drže predavanja ("Što divnu supu imamo, uzmite je u svoje u krilo"; "Kamen i hleb su isto, šta te briga šta jedeš"; "Vidiš dlaku u jelu, a ne vidiš kosu na njegovoj glavi".), ne bi li posle još i dobili bakšiš i malo maznuli na računu.

Sve sami apostoli vrlina, sekularni prvosveštenici, sve Gavrilo do Gavrila, javljaju čistu Reč, a mi, valjda, treba da lupimo čelom o zemlju i kažemo samo jedno: Amin.

Svedeni na dvesta i nešto karaktera (karakter više ne mogu da dobace, a da bude smislen), ponavljaju krilatice, parole, citiraju one za koje su čuli, a nisu ih čitali, lupetaju revolucionarne slogane, ubeđeni da je sva mudrost sveta njihova, i da smo mi ostali nepismeni, krezubi debili kojima će, evo, baš oni da objasne. Da smo dno, i ostaćemo to sve dok ne verujemo u svetog Gavrilovića, osnivača Crkve presvetog istraživanja, eugenike i Wapora. Sajentolozi su za njega mala deca.

Tako je, koliko juče, a obavestili me prijatelji, jedan od tih prvosveštenika, erudita inače, eno ga, u rečniku, pod odrednicom: Falacija (ne "felacija", od latinskog "fellatio", nego "falacija", od takođe latinskog "fallacia"), da ne misli neko da ćemo ovde sitnim vulgarnostima da se služimo, nismo mi takvi humoristi, on je.

Elem, taj je izvoleo napisati: "Moralna dužnost svih građana je da "pritiskaju" sve institucije, da bi društvo bilo bolje". Leba ti! Otkud ti takva genijanost, dragi moj? Doduše, malo tu fali logike, ali, koga briga. Pretpostavljam da govorimo o građanskom moralu, poštujem, nema šta, ali ćemo preskočiti moral onih koji u institucijama rade, pošto im on, slučajno, govori da ne mogu da podležu pritiscima, pa ni "građanskim". Koga briga. "Pritisnuto društvo je bolje društvo", to mu dođe skroz numinozno, do džadža.

Na stranu i to, više bih voleo da znam o čemu govorimo, kada govorimo o moralu, na tviteru? Da li se pozivamo na one Grke koji su prvi krenuli da se bave ethosom, ili nam je bliži Spinoza? Možda Kantov metafizički pristup? Kauzalnost, kategorički imperativ, sloboda, volja. Ili govorimo u Veberovim kategorijama etike odgovornosti i etike čiste volje? Hajdeger i njegov bitak su nam polazište? Hartman i Mur?

Nema veze, ubeđen sam da je dotični, pre ispaljivanja mudrosti, sve to dobro pročitao, više puta. Verovatno će Rovinjsku školu da osnuje, pošto je pravi, dokazani, novopraksisovac.

Takvi kao on, ništa drugo i ne rade, nego čitaju. Malo tviter, malo tik tok, malo instagram. Fejsbuk im je nešto teži, opširnije štivo, ali ne odsutaju. Pa onda skoknu na citate mudrih ljudi, da se dodatno naoružaju. Potom uzmu nik nejm "milankangrga" i saopšte, urbi et orbi, šta je moralna dužnost svakog građanina.

Rezultat tih, pretpostavljam, natčovečanskih napora: sve oko nas odzvanja od šupljine, njihove sopstvene, koju nam bezočno prodaju. Javnost je postala okupirana zjapećom prazninom, neznanjem, glupošću, čiji su oni gospodari.

Vuku nas na dno, na kojem će polupismeni zabavljači da nam objašnjavaju etos, a bivši kelneri da nam sipaju vrelu supu u krilo, sve dok im ne priznamo da su novinari, da je zemlja ravna ploča, i da Obućina nije apgrejdovana reinkarnacija Helen Keler (kuca naslepo, sluša nagluvo, priča nerazumno).

Zato je toliko važno da im neko kaže da pokupe svoju falaciju (fallacia - obmana, prevara), i odnesu je kući.

Da okače "vrednosti" o kojima ništa ne znaju o klin, zadenu ih za pojas, i ostave nas na miru. Da muda za bubrege sami sebi posluže, a ne nama.

I kada im to bude saopšteno, jasno i glasno, neće oni, da parafraziram svoju majku, da budu manje budale, ali ćemo mi mnogo bolje da se osećamo.