Sekunda! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Sekunda iz Istanbula, Zagreba, Madrida.

Ona sekunda u kojoj su Đorđević, Kecman, Panter.

Ona koja u sebi sadrži svu istoriju, i čitavu, crno belu, večnost.

Ta trojka, koja pada u poslednjoj sekundi, koja se ponavlja, koja je trejd mark, jeste ono što pravi razliku, što izdvaja, stvara pobednički mentalitet i velike timove.

I nije to samo sreća. To je niz, reakcija, sadržaj, vrednost koja je postala temelj.

I kada je Panter šutnuo, nije on to uradio u Madridu. Ne, šutnuo je u Istanbulu, i Zagrebu, i sa njim zajedno su šutnuli i Đorđević i Kecman, i Jaramaz, Naneli…

Trojku je pogodio taj pelcer, koji se dobija samo u Partizanu. Panter je, ne zaboravite, igrao i u Zvezdi, i igrao dobro, odlično, ali taj šut, tu sekundu, tamo nije imao.

Zvezda je organizovana sila, takvom je stvorio još Dedijer, da bude sila, i ona ne zna za neizvesnost, nije joj to u krvi, ne snalazi se kada joj nije sve potaman.

Partizan je nastao kao siroče, kopile, večno gladno, ali i spremno da igra do poslednjeg trena.

Iz te gladi nastala je veličina. Sa Kićom i Prajom, stvorena je dinastija. Sa Divcem i Paspaljem - NBA podružnica. Sa Đorđevićem, Danilovićem - istorija. Sa Panterom i Lesorom - Inglourious Basterd, tim koji kao da je Tarantino pravio, da se mota po Evropi i otkida krunisane glave, pravde radi.

Osvojena je ta sekunda.

I za to je, i prvi put, baš kao i juče, samo naizgled bilo dovoljno da postoje jedan ludi trener, jedan ludi igrač i jedan od vremena otrgnuti tren.

Maleni, gotovo neprimetni sekund, u koji staje sve. To sve se ne vidi kada Panter šutne. Ali je jasno kada sirena označi kraj.

Neprekidni, večni sekund.

I jeste da je on sastavljen od sati i sati treninga,  litara znoja, beskrajnog ponavljanja, ali, još više, od tog nasleđa, od traga, duha, i istorije koja se pretvara u način, u gen.

Bez Saše i Dušana, Kevin ne bi postojao. Bez Istanbula, Zagreba, ne bi bilo Madrida.

Bez te jedne sekunde, istorija naše košarke ne bi bila crno bela.

I biće takva dok Zvezda ne osvoji tu svoju sekundu, važniju i veću i od titula i od Kampaca.

Sekundu zbog koje košarkaški bogovi nose crno beli dres. I zbog koje je Arena puna.

Toliko da se vreme zaustavi. I svede, na sekundu. Večnu, bez obzira na to ko će, na kraju, da pobedi.