Luka Dončić! Najnovija kolumna Ivana Radovanovića

Podsetio me je dobri i dragi Nebojša na Jejtsov "Drugi dolazak" (u odličnom prevodu Miće Danojlića), na Spiritus Mundi i njegove strašne slike.

Previše je onih nadutih od žestine, previše njih ni u šta danas ne može da veruje. Obred nevinosti, što bi trebalo da bude svaki školski čas, udavljen je u plimi krvi.

Sve se razliva, popustio je centar, niko nikoga više ne čuje.

Svet je prepun leševa, u novčaniku, umesto slike dece, nosimo Munkov Krik.

Potonuli smo, i ostali bi na dnu, da nije tog klinca, koji se zove Luka Dončić, i koji se setio. Razdvojen od nas, hiljadama kilometara, novcem kakav ne možemo ni da zamislimo, slavom kakvu niko ovde ne sme ni da sanja, taj se, prosto, setio.

I uradio nešto, ne za sebe, nego za druge. Ponudio da plati, šta god. Pokazao bliskost, empatiju, elementarnu brigu za bližnje, one koje je snašla tragedija, za sve nas.

Ume li to neko, ovde? Da uradi nešto za druge, ne samo za sebe? Glumci, intelektualci, političari, psiholozi, oni koji najavljuju da će "preduzeti mere adekvatne snazi i veličini tragedije"?

Koje mere, osim onih koji podrazumevaju samopromociju, šepurenje, punjenje instragama i tvitera sadržajem, medijsku pažnju, intervjue, gostovanja, izjave, slikanje, hvalisanje kobojagi brigom?

Koje, osim zauzimanja nekog imaginarnog političkog prostora, i dobijanja istih takvih glasova? 

I, ako ste za Srbiju protiv nasilja, gde treba, zaista da budete?

Šta, stvarno treba da uradite? 

I zar vam nije palo na pamet da, bez pompe, i medija, odete u sredu do te škole? Da, ako ste psiholozi, pričate s tom decom, o tugovanju, empatiji, drugarstvu. Da odigrate nešto za njih, ako ste glumci, da ih nasmejete, oraspoložite. Poklonite im neku sitnicu, kažete im, ako ste političari, da ne treba da brinu, da smo svi, zajedno, uz njih. Da im, jednom rečju, nešto date. 

Da budete, bar malo, kao Luka Dončić. Da jedan dan zaboravite na sebe i da postojite i za druge. Da su vam drugi važniji. Da batalite parole i pokažete da ste ljudi i da vam je do ljudi.

I bez želje da delim savete, razmislite malo. Neće vam verovati, Srbija, da ste za Srbiju bez nasilja. Verovaće, samo, da ste na sve spremni, pa i na nasilje, samo da budete u centru pažnje. Prezreće vas, svi oni koje vi prezirete svakim svojim glupim činom.

Ne dobija se, bitka koju bijete, sebičnošću, i na tuđoj nesreći. Nema glasova, tamo gde se, umesto utehe, pomoći, nudi korišćenje tuge i besa i politički performans, u svom najprovidnijem i najbesmislenijem obliku.  

Naučite nešto, od Luke Dončića. Kojeg toliko toga razdvaja, od svih nas. Idite do te škole. Pomozite, bar malo. I deci, i sebi. Smanjite krug, da bi vas neko čuo. Nađite ljudski centar. Vera, verovanje, su u toj školi, ne negde drugde. Svakako ne u trgovini žestinom. Od koje se naduješ. I pukneš.