KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ - Nemačka kazna za Srbe koji su rekli NE zločinačkom Trećem rajhu!

Zato su mu Nemci namenili tokom Prvog i Drugog svetskog rata najtežu kaznu – totalno istrebljenje! Ali, kao što se Srbi nisu pokorili Habzburzima, tako nisu klekli ni pred Hitlerovim Trećim Rajhom. Nemci su u jednom bili u pravu: narod koji je, za razliku od svih drugih, pred najmonstruoznijom mašinerijom smrti u istoriji, iznedrio čak dva pokreta otpora, može biti samo istrebljen. Nikada pokoren!

Nakon Sarajevskog atentata 1914. austro-ugarske vlasti su odmah organizovale pogrome nad srpskim življem. Najveće zločine nad Srbima počinili su u Sremu i Bosni i Hercegovini. Uglavnom ih je sprovodila hrvatska i muslimanska rulja i mađarska žandarmerija, ali arhitekte zločina bili su austrijski Nemci. Obesili su na hiljade nevinih Srba širom Bosne i Hercegovine. Kada je Austro-Ugarska napala Srbiju, u Mačvi i Podrinju su Srbe klali i vešali bez obzira na uzrast i pol. Silovali su žene, spaljivali čitava sela, ostavljajući krvavi trag kakav ni Turci nisu za pet vekova. Organizovali su niz koncentracionih logora, poput onih u Aradu i Doboju, gde su pobili na desetine hiljada Srba. Zločinima se 1915. priključilo i Nemačko carstvo, pa su civili i ratni zarobljenici stradali u logoru Kuberg, zloglasnom kazamatu u blizini Ulma.

Bio je to samo uvod u još veće zlo Drugog svetskog rata. Nemački firer Adolf Hitler smatrao je Srbe isključivim krivcima za puč od 27. marta 1941, kada su rekli – NE zločinačkom nemačkom Rajhu! Zbog toga su bili surovo kažnjeni. Napad na Kraljevinu Jugoslaviju počeo je 6. aprila varvarskim bombardovanjem Beograda, tokom kojeg je ubijeno više od 2.000 civila i uništeno 6.700 objekata. Kada su Srbi u leto 1941. postali prvi narod koji se u okupiranoj Evropi digao na oružje, Nemci su reagovali uredbom koja je postojala samo u okupiranoj Srbiji – za jednog ubijenog nacistu streljali su 100 srpskih civila, za ranjenog 50. Tako je u Kragujevcu od 19. do 21. oktobra streljano 2.796 civila, među kojima više stotina đaka. Streljali su i 6.000 srpskih civila u Kraljevu, a na desetine hiljada Srba su usmrtili u logorima Banjica, Topovske šupe, Borski rudnik, niški Crveni krst... Ne zna se broja nevinih Srba silom odvedenih da umru u logorima Dahau i Mauthauzen.

Pored Srbije koja je bila pod njihovom direktnom kontrolom, Nemci su počinili i veliki broj zločina nad Srbima u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Zajedno sa Hrvatima su u leto 1942. pobili oko 20.000 Srba na Kozari. O tome je ostavio zapis nemački general Glez fon Horstenau: „U leto smo očistili Kozaru, da tako kažem, do poslednjeg čoveka, kao i do poslednje žene i deteta”. U Crnoj Gori, najbrutalniji zločin nad srpskim narodom desio se juna 1943, u selu Velika kod Plava. Tada su SS divizija „Princ Eugen“ i njeni muslimanski saveznici izmasakrirali 428 stanovnika, mahom nejači. 

Nemci su aktivno pripomagali svojim hrvatskim, bošnjačkim i drugim “saveznicima” da čine to isto. Da nije bilo nacističke Nemačke ne bi bilo ni genocida Hrvata nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH. Hrvati su Nemce nadmašili po okrutnosti i zverskim zlodelima, dok su nemački nacisti zločine činili bez mnogo emocija. Radili su to onako, rutinski, nemački pedantno. 

Ova njihova osobina vidi se i danas – kada srpski, najstradalniji narod na ovim prostorima, proglašavaju za genocidan. Hladno, rutinski, i bez emocija. To im je posao. Krvnih naslednika onih Nemaca koji su pre osam decenija svoj genocidni posao radili pod geslom – 100 Srba za jednog Nemca.

U bespoštednom antisrpskom stilu poslednji nemački car i poslednji glavni diplomata Helmuta Kola razlikovali su se samo po nijansama. Nakon smrtonosnih pucnjeva na austrijskog prestolonaslednika 28. juna 1914. u Sarajevu, car Vilhelm II ohrabrio je habzburškog monarha rečima: „Sa Srbima se mora obračunati, i to brzo… Srbija mora nestati“. A nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel u maju 1992. izjavio je: „Srbija mora biti bačena na kolena“.

Zato predsednik Vučić s pravom kaže: „Silni su oni koji su protiv nas, ali Srbija je naša najveća svetinja. Mnogo je laži, ali je istina jedna i večna. Naša trobojka će se ponosno vijoriti u Njujorku, a pod njenim okriljem će novu energiju u zalaganju za pravedniji svet naći sve slobodarske zemlje“.