KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Svesrpski sabor, Deklaracija i novi bosanski "Benjamini Kalaji"

Nakon italijanskog i nemačkog ujedinjenja, Austro-Ugarska je postala trećerazredna evropska sila. Ne bi li povratila imperijalno samopouzdanje, Beč je namerio da se širi po Balkanu i prva prilika se ukazala 1875. kada je srpskim ustankom u Hercegovini otpočela Velika istočna kriza. Na Berlinskom kongresu 1878. je odlučeno da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu. Posle poraza srpskog ustanka 1875-1878, glavni cilj Beča je bio da se onemogući stvaranje novog pokreta za ujedinjenje Srba, što je naročito bilo izraženo u vreme dok je upravu nad BiH imao Benjamin Kalaj.

Pre nego što je preuzeo ovu dužnost, Kalaj je bio generalni konzul Austro-Ugarske u Beogradu. S obzirom na to da mu je majka poticala iz pokatoličene srpske porodice Blašković, Kalaj je govorio srpski jezik i napisao knjigu o istoriji srpskog naroda u kojoj je tvrdio: „U Bosni i Hercegovini, pod trima religijama, ima samo jedan narod – srpski”. Međutim, dolaskom na dužnost „guvernera“ Bosne 1882, Benjamin Kalaj je sopstvenu knjigu zabranio, jer se kosila sa geopolitičkim interesima Austro-Ugarske u BiH. Smisao njegove uprave bila je administrativna modernizacija BiH, ali i stvaranje jedne veštačke nacije čiju bi osnovu činili bosanski muslimani, koji su predstavljani kao potomci srednjovekovnih bogumila. Kalaj je izabrao ovu strategiju zato što je težio suzbijanju srpskog nacionalnog pokreta koji je želeo da se BiH prisajedini Srbiji, ali i sprečavanju da Hrvatska, zajedno sa BiH, postane treća jedinica u okviru Habzburške monarhije. Stoga je Kalaj na „naučnoj osnovi” gradio koncepciju “interkonfesionalnog bosanskog nacionalizma”, prema kojem bi bosanska nacija obuhvatala sve stanovnike BiH, bez obzira na veroispovest. Stvaranje bosanske nacije podrazumevalo je i stvaranje bosanskog jezika. To je bio početak etničkog inženjeringa u BIH, dugoročno nastavljenog kroz istoriju.

Teško je bilo biti Srbin u BiH u vreme vladavine Turaka, kao i u vreme vladavine Austrougarske, za vreme i Prvog i Drugog svetskog rata, za vreme vladavine komunista, za vreme Alije Izetbegovića i mudžahedina. Teško je biti Srbin u BiH i danas. Zato su Republika Srpska i njen opstanak od ključne važnosti za Srbiju i srpski narod zapadno od Drine.

Zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću u Beogradu je održan Svesrpski sabor i usvojena Deklaracija od istorijskog značaja. Nema ničega spornog u Deklaraciji, nema ugrožavanja ni pretnji bilo kom narodu u susedstvu. Ali, jedinstvo Srba je opasno za mrzitelje naše zemlje, navikle na slabu, razjedinjenu i rasrbljenu Srbiju, na srpstvo koje se stalno sužava i prostorno i nacionalno. Izjave mrzitelja Srba u Srbiji i regionalno, pokazuju koliko su ih Svesrpski sabor i Deklaracija uznemirili.

Jedan srpski hejter pita za našu braću Srbe iz RS „je l’ na traktorima dolaze“, aludirajući na „Oluju“ genocidnih Hrvata. Drugi, saobraćajni inženjer, za koga su Kumrovec i „jugoslavenstvo“ idejne zvezde vodilje, bezobrazno i primitivno urla: „Stižu varvari. Udariće još jedan glogov kolac u priču o normalnoj, evropskoj Srbiji. Iza njih će ostati zgažene i bačene zastave i zapišani haustori“. Srpski opozicioni medij Svesrpski sabor naziva „kozačkom skupštinom“. Milovim medijima u Crnoj Gori se priviđaju šovinizam i novi ratovi. Elmedin Konaković iz Sarajeva, koji očigledno nije čitao Deklaraciju – predugačak i preozbiljan je to tekst za njega, kaže da je „ovakav skup nastavak hegemonističke politike Srbije prema svojim susedima“. A Denis Bećirović naziva Deklaraciju „opasnim projektom Aleksandra Vučića“. Nije ni Bećirović pročitao Deklaraciju, ali je očigledno zaboravio i šta piše u Dejtonskom sporazumu – jasno je samo koliko on mrzi Vučića i koliko priželjkuje da Nemci i Amerikanci ponovo pošalju nekog „novog“ Benjamina Kalaja i okupiraju BiH. Pusti snovi!

Svesrpski sabor i Deklaracija omogućuju da Srbi postanu svesni svog političkog bića, svojih nacionalnih i ekonomskih interesa, svoje zajedničke budućnosti. Srbi ponovo grade nacionalno jedinstvo, čuvajući svoj nacionalni identitet i Srpsku pravoslovnu crkvu. Uspešno su nas zapadni moćnici delili kroz istoriju na Srbe pravoslavce, Srbe katolike i Srbe muslimane, na pristalice Obrenovića i pristalice Karađorđevića, na četnike i partizane. Zato nikada nije bilo tako važno kao danas, kada su geopolitičke promene u svetu krupne i nepovratne, da se uspostavi čvrsto jedinstvo nas Srba i da se zaborave sve podele kroz istoriju.

Svesrpski sabor i Deklaracija su temelj za napredak srpskog naroda u miru i stabilnosti. Srbija će jačati demografski i ekonomski u miru i stabilnosti. Srpski narod će se sve više povezivati u miru i stabilnosti.

Vučić zna da su se, posle posle usvajanja rezolucije o genocidu sa 84 glasa za i 109 glasova protiv, stvari fundametalno promenile. Vučić zna da je srpsko nacionalno pitanje proces i da „tiha voda breg roni“. Proces povezivanja i jedinstva srpskog naroda, pa čak u budućnosti i njegovog ujedinjenja, nije proces koji je brz i koji će biti bez prepreka i izuzetnih iskušenja.

Zato Vučić kaže: „Moramo znati šta nam je cilj i da sve radimo na mudar i pametan način, onako kako je o tome mislio Miloš“.