KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Atentati na Trampa i Fica i pretnje Vučiću

Nije u pitanju samo rat Rusije i Ukrajine, kojoj maksimalno pomaže kolektivni zapad i NATO. To je borba između neoliberalnog globalizma i suverenističke politike. Borba između onih koji u interesu Zapada i multinacionalnih korporacija nameću svoj sistem vrednosti i onih koji žele da očuvaju slobodu, nezavisnost i tradicionalne vrednosti svojih naroda. Borba izmeću neokolonijalističke i slobodarske politike. Borba između hrabrih lidera u svetu i onih koji bi da ih ućutkaju, makar ih fizički likvidirali.

Ovo globalno sučeljavanje odrediće budućnost čovečanstva. Zapad koristi tehniku hibridnih ratova prema liderima i državama koji hoće sami da određuju svoju sudbinu. Ekonomske sankcije i mediji postali su njihovo glavno oružje. Laži, izmišljotine i demonizacija „neposlušnih“ političkih lidera i njihove politike položeni su u temelj prozapadnih i globalističkih medija.

I sve se izvrće, kako i predsednik Vučić kaže, politički naopačke. Oni koji, kao u Srbiji, puštaju opozicione grupe da blokiraju mostove i saobraćaj u glavnom gradu, bez intervencije policije, su diktatori. Oni koji vodenim topovima u prestonicama Evrope razbijaju demonstracije su – demokrate. Oni koji dozvoljavaju, kao u Srbiji, da se u medijima demonizije šef države i da se ubistvom preti i njemu i njegovoj deci, uz kupanje uranijom, nazivani su političkim štetočinama koje koče prosperitet svog naroda. Oni koji zabranjuju kineske i ruske medije i izbacuju iz literature Dostojevskog ili Tolstoja su napredni i prosperitetni. Oni koji su za mir su ratni huškači, a oni koji su za rat predstavljeni su kao borci za mir. Oni koji kažu da Vučića treba da kazni Alah, usput pominjući i njegovu decu, su uzvišeni. A Vučić je nemoralan kada kaže da je za zajednički život Srba i Bošnjaka.

U toj političkoj perverznoj inverziji očigledno je da „nezavisni“ mediji i sudovi predstavljaju društvene institucije koje kontroliše Zapad. Najznačajnije nevladine organizacije se finansiraju iz zapadnih državnih i nedržavnih mreža, sa ciljem da iznutra podrivaju političke sisteme nezavisnih država. Gromoglasne priče o ljudskim pravima i slobodi govora su nepostojeća Potemkinova sela. Uvek je samo u pitanju ogoljeni politički i ekonomski interes zapadnih globalističkih elita. Međutim, postaje sve očiglednije da se suverenistički lideri i slobodarske zemlje širom sveta sve više i hrabrije suprostavljaju hegemonizmu Zapada, stavljajući na prvo mesto interese svojih naroda u budućem multipolarnom svetu.

Sve navedeno je vidljivo u Srbiji pod predsednikom Vučićem. On je nebrojeno puta rekao da poštuje teritorijalni integritet BiH i Dejtonski sporazum, ali i da hoće očuvanje i najbolje odnose sa Republikom Srpskom. Međutim, neprestano odjekuje poruka bošnjačkih ekstremista i zapadnih centara moći koji ih podržavaju, da je Vučić protiv Dejtonskog sporazuma i da je za „veliku Srbiju“. Vučić je nebrojeno puta rekao da hoće po svaku cenu da sačuva mir i stabilnost i da se ne sme dozvoliti ponavljenje užasnih događaja iz građanskog rata u BiH. Ali, od ekstremista dolazi poruka iz Potočara da se „mir ugrožava u Beogradu“ i da se Srbija sprema za rat. A Deklaracija Svesrpskog sabora, koja poziva na zaštitu nacionalnih i političkih prava srpskog naroda i njegovo jedinstvo, proglašava se pretnjom miru.

Vučić kaže da je srećan „ne samo zato što sam mogao da budem na strani stradalnog srpskog naroda, nego što sam mogao da budem i na strani bošnjačkog naroda“. Ali, u brutalnoj kampanji Šolakovih i regionalnih medija, on se proglašava za zlikovca i neprijatelja Bošnjaka. Laže se već godinama da je Vučić iz snajpera pucao na Sarajevo, za šta ne postoje niti se mogu naći bilo kakvi dokazi. Broje se samo bošnjačke žrtve i nema ni reči o srpskim, niti o Naseru Oriću koji je lično klao nevine Srbe. Zapadni političari posećuju samo Srebrenicu, nemaju vremena za Bratunac i Kravicu.

Kristijan Šmit, visoki predstavnik u BiH, stavlja znak jednakosti između Jasenovca, gde su Hrvati u vreme NDH ubili oko 700.000 Srba i velikog zločina u Srebrenici gde je ubijeno između 4.000 i 8.000 Bošnjaka. Efraim Zurof, istaknuti američki istoričar izraelskog porekla, izjavio je da su „srpski počinioci sistematski ubijali samo muškarce i mladiće, a poštedeli su žene i zbog toga ne može biti reči o genocidu“. A Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra u Potočarima, kaže da „nije istorija ono što se dogodilo, već ono što je napisano da se dogodilo“, čime indirektno priznaje da nije bilo genocida u Srebrenici. U istoriji ne postoji genocid koji je proglašen preglasavanjem u UN. Ali zato postoji stalna težnja da se Srbiji nametne politička i pravna krivica tamo gde je nema.

P.S. Aleksandar Vučić: „Da vam se izvinjavam i podilazim zbog toga što ste ubijali Srbe, ne pada mi na pamet. Položiću cveće, ali tražim i od vas da se poklonite srpskim žrtvama“.