SLUŽITI SVOJOJ DRŽAVI: Kolumna Dragoslava Bokana koji ne smete propustiti! Sve objašnjeno!

Služiti Otadžbini i narodu - a preko Države (drugačije i nije moguće) - dokle god ima snage i vere u nama.

Služiti Srbiji, bez obzira na političke razlike i nesuglasice, bez obzira na to ko joj je na čelu, bez obzira na demonske glasove laži i razdora. 

Služiti Srbiji kao što su Rusi SLUŽILI: i Moskovskoj Kneževini, i Ruskom Carstvu, i Sveruskoj Imperiji, i Nikolajevoj tragičnoj Golgoti, i Vrangelovoj Beloj i Staljinovoj Crvenoj Armiji, i Otadžbini sa Svetim Georgijem (na trobojci) i Sovjetskoj Državi sa petokrakom (na crvenoj pozadini), i SSSR-u pre i tokom raspada, i u Prvom i Drugom Čečenskom ratu, i protiv Čečena i zajedno sa njima, i u vreme Jeljcina (kada je, pravo niodakle, i iznikao njihov vitki plavokosi Izabranik, nizak rastom ali visok snagom vere u svoju ranjenu i skoro slomljenu zemlju), i, Bogu hvala, sada u vreme Vladimira Velikog (novog "Sunca Jarkog" tajanstvenog XXI veka, u koga i svi mi van Rusije gledamo kao u spasitelja sveta, hrišćanstva i porodice)... jer bez spremnosti na služenje Državi, bez obzira na sve okolnosti, ništa ne bi ostalo od Rusije, ni kamen na kamenu.

Neki put su ruski vojnici jurišali na svetsko zlo u podnebesju sa sve drvenim krstićima ispod uniforme (a ne na njoj), ali uvek sa istim znacima i strasnom ljubavlju u svom srcu. 

Služiti Srbiji i pod Karađorđem Slavnim i pod Milošem Velikim, i pod Petrom Prvim i pod generalima Nedićem i Mihailovićem, i u vreme Miloševića i danas, u epohi predsednika Aleksandra Vučića. Služiti joj nepokolebljivo i sa pogledom strelimice uperenom protiv spoljnog neprijatelja -  u zavetu zaštite naše nejači i na junačkom tragu naših predaka. 

SLUŽITI SRBIJI, a ne držati joj sveću i sve one (nepotrebne, jalove) sujetne lekcije iz uvezenog i opasnog "uličarskog" žanra. Bez romantizma "samo na rečima", već - na delima, i u niskom startu prema protivnicima u tuđinskim uniformama (a ne prema svojoj vojsci i policiji). 

Služiti Srbiji koliko god umemo, smemo i možemo, kao 91. godine (kao i obično, u ne baš idealnoj situaciji i sa neželjenim oznakama na šlemu). Jer se trenutak u kome učestvujemo u Otadžbinskom ratu ne može birati, kao ni istorijske vođe i svoje mesto u vojsci i Državi. 

Služiti Srbiji sa svešću o tome da "može bolje", ali tek ako preživimo ono "lošije". Ako svojom žrtvom pred licem Božijim pomognemo svojim sunarodnicima i potomcima da dočekaju i dožive svoju šansu. 

Jer mi, baš kao i Rusi, čekamo Cara. Ali ne skrštenih ruku. I sa punom svešću o Božijem Dopuštenju (a ne samo Promislu) i o tome da uvek postoji svetlo na kraju tunela! 

Verujte u svoju Državu, bila ona Monarhija ili Republika. Branite je, braćo i sestre, da bi, na kraju balade, bilo sve onako kako se nadamo i priželjkujemo! 
Zapamtite da - bez nas i naše male karike - se sve, očas posla, može pokidati: čitav onaj svetosavski predački životvorni lanac. 

Verujte i ne plašite se smrti i nepravedne i izgleda neizbežne osude svojih malovernih saplemenika i sugrađana!