ĐORĐEVIĆ: "Dara iz Jasenovca" predstavlja PREKRETNICU U MNOGO ČEMU!

Takav pristup, ne samo istorijske nauke, nego i nametnute kolektivne svesti svim bratskim narodima i narodnostima u SFRJ, uz dogmatsku isključivost jednopartijskog, komunističkog internacionalizma, odrazio se i na sve oblasti društvenog života i stvaralaštva, pa tako i na kinematografiju, na koju je u bivšoj nam zajedničkoj domovini državni aparat obraćao naročitu pažnju, trudeći se da i filmsku industriju maksimalno iskoristi u svrhu propagande vladajuće ideologije i kulta ličnosti druga Tita.

Raspadom poslednje velike Jugoslavije, povampirenjem ustaštva u Hrvatskoj, a naročito posle događaja koji su usledili i koji su, u mnogo čemu, imali imali svoj uzor u fašističkoj politici tzv. NDH (proterivanje 250.000 Srba iz Hrvatske, najveće etničko čišćenje na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata, na koje je ta ista Evropa ostala nema i bez ikakve pomena vredne reakcije, samo na to da podsetim) dolazi do promene u načinu na koji se pristupa problemu zločina nad Srbima u vreme ustaške strahovlade i istorijska nauka taj period počinje da sagledava objektivnije i neopterećena ideološkim i, da to nazovem savremenim rečnikom – ikakvim drugim zahtevima tzv.političke korektnosti.

Pišu se i objavljuju mnogobrojna istorijska dela, snimaju se dokumentarni filmovi, organizuju se naučni skupovi, a činjenice se tumače objektivno i verodostojno – tako da više niko u svetu nema nikakve dileme o tome da li su, recimo, užasni prizori orgijanja i zločinjenja ustaša, iz filma Lordana Zaferanovića Okupacija u 26 slika – samo umetnička imaginacija i pokušaj autora da zversko u čoveku iskaže brutalnošću izmaštanog, ili su, zapravo, čista faktografija, detaljan i precizan prikaz patološke poremećenosti jedne ludačke, ustaške ideologije.

Kao što se, verujem, niko danas ne može smatrati neupoznatim, ako je želeo da to sazna i o tome da se informiše, sa 57 načina (!!) na koji su ustaše u Jasenovcu praktikovale da ubijaju tamo zatočene Srbe, Jevreje i Rome, kako je to precizno opisao prof. dr Gideon Grajf, jedan od vodećih izraelskih stručnjaka za zločin holokausta, u svojoj knjizi pod nazivom Jasenovac – Aušvic Balkana.

Građani Srbije su, 76 godina posle onog 22. aprila 1945.godine, poslednjeg dana postojanja Jasenovca, poslednjeg dana u kome je 1103 jasenovačka mučenika izgubilo život pokušavajući da se domogne slobode, juče bili u prilici da, gledajući film Gage Antonijevića Dara iz Jasenovca, bar donekle pojme kako je izgledao taj pakao na zemlji, to gubilište koje je odnelo hiljade i hiljade života, među kojima i preko 22 000 života samo srpske dece, čija je jedina krivica bila što su kao Srbi rođeni.

Film nikoga nije ostavio ravnodušnim, siguran sam. Kao što sam siguran i u to da njegova suština, kao i njegova poruka, u sebi ne nose nikakvu propagandnu, niti bilo koju drugu poruku – kako to poneki, ne samo u svetu nego i u regionu, pa čak i u Srbiji – žele da predstave, osim čiste istine, osim fakata, argumentovanih i dokazanih – svakom onom ko želi i ima hrabrosti da ih čuje. I vidi. O umetničkim dometima ne mogu kvalifikovano da sudim, niti se to usuđujem, ali ako je, kako je to jedan pesnik rekao – ovaj čvor u grlu i guka u drobu – ono što osećam i danas, posle gledanja filma, siguran sam da Dara iz Jasenovca predstavlja prekretnicu u mnogo čemu.

Država Srbija je, na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića i uz njegovu pomoć i podršku svake vrste, juče, samoj sebi, ovaj put i filmom, poručila ono što nama prijateljski, sastradalni i u mučeništvu sabratski jevrejski narod već decenijama poručuje: Nikad više!