Foto: Aleksandar Jovanović Cile
Vesti
INFORMER U BUSIJAMA, NASELJU SA 6.000 KRAJIŠNIKA: Novi život ne leči stare rane!
Busije su nastale 1997. godine upravo naseljavanjem proteranih Srba iz Republike Srpske Krajine. Prema popisu stanovništva iz 2011, živelo ih je 6.000 u Busijama. Prošle godine naselje je dobilo i osnovnu školu, odnosno izdvojeno odeljenje OŠ 'Branko Radičević'.
U toj školi radi Nataša Baljak iz Petrinje, koja je imala samo devet godina kada se našla u izbegličkoj koloni.
Informer
- Sećam se strašnog bola u stomaku od straha. Iz sela smo rano krenuli u kolonu. Hteli smo samo do šume, ali su nas hrvatski vojnici terali sve dalje i dalje. Nisam znala gde su mi mama i tata, samo do tebe dolaze priče da sve gori, da su mnogi ubijeni... I dan-danas imam traumu. Dugo godina posle 'Oluje' sanjala sam da bežim od ustaša, a da ne mogu da pobegnem. Hvala Bogu, našla sam svoj mir i drugi život ovde u Busijama, ali nikada neću zaboraviti to što nam se desilo, nama kao narodu... - priča Baljakova.
Sahranjivali smo ljude pored puta
Dalibor Bobera, koji se u izbegličkoj koloni 1995. godine našao sa majkom i sestrom, tada je bio jedva punoletan. Stravične slike su mu zauvek ostale u glavi.
Informer
- 'Oluja' je najteža tragedija. Najgore mi je bilo kada smo sahranjivali mrtve pored puta. I sada se tim ljudima ne zna za grob... Svakog 4. i 5. avgusta je najteže. Boli, mnogo boli. Nemam nikakvu želju da se vratim u Hrvatsku, ne želim da moja deca uče njihovu školu, da im tamo ispiraju mozgove... - kaže Bobera.
I pomoćnica direktora škole Divna Atlagić kaže da će večeras biti na komemoraciji u Busijama, gde živi i radi. Ona je samo igrom slučaja tog avgusta 1995. godine bila daleko od Krajine, jer je sa pedesetoro dece bila na ekskurziji u Srbiji! Vest o napadu na Knin i RSK dočekala ih je kad su sa Vlasinskog jezera stigli u Vranje.
- Bilo je teško. Toj deci su roditelji bili daleko, nismo znali da li su u koloni, ili su stradali. Moje kolege i ja smo brinuli o njima, morali smo biti pribrani, nismo smeli da pokažemo emocije, iako su i naše porodice bile tamo u koloni. Do nas su dolazile vesti da je kolona bombardovana, da ima mrtvih, ali nismo znali ništa, dok naši ljudi nisu stigli do Banjaluke. Tad su onda počeli pojedinačno da se javljaju. Ostali smo sa decom do poslednjeg momenta, dok poslednji roditelj nije došao i preuzeo dete - priseća se Atlagićeva.