AUTORSKI TEKST TOME TASOVCA, BRATA IVANA TASOVCA! Ličnost godine i kultura dijaloga

Nagrada za Markovićev javni angažman krunisala je jednu urnebesnu nedelju u kojoj su se srpski glumci, reditelji i drugi karikaturisti, potpomognuti tzv. nezavisnim medijima, danima utrkivali u izjavama moralne rezigniranosti i pozivima na odbranu lika i dela Gorana Markovića, kao i u napadima na ministarku Dariju Kisić Tepavčević, koja je na svom privatnom Instagram nalogu velikanu srpske kinematografije postavila "dijagnozu" da je "frustriran", "agresivan" i "umetnički impotentan". Stvari su, kako to kod nas često biva, otišle toliko daleko da je N1 kao ozbiljnu vest preneo inicijativu "Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti" da se pomenutoj ministarki oduzme lekarska licenca zbog nedozvoljene upotrebe reči "dijagnoza".

Ne sećam se sličnih reakcija kada je Goran Marković javno lepio svoje dijagnoze Aleksandru Vučiću ("maligni narcisizam... ozbiljan duševni poremećaj") ili kada je javno pozivao psihijatre i psihologe da mu se pridruže u medijskom dijagnosticiranju političkih protivnika. Ne sećam se ni da se "Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti" naročito zabrinula kada je profesor emeritus Marković opisao poslanike u Skupštini Srbije kao "veliki broj kliničkih slučajeva koje Erih From naziva analnim zgrtačima".

Ivan Medenica kaže da je branšu posebno uznemirila "profesionalna degradacija i dehumanizacija Gorana Markovića". Naravno, nema sumnje da je svaki oblik dehumanizacije u javnom diskursu nedopustiv pošto je dehumanizacija, kao psihološki preduslov masovnog nasilja, utkana u ideološku matricu fašizma. Da li to znači da je uređivački kolegijum "Vremena" kolektivno jeo bunike kada je Markovićevo javno delovanje proglasio za "svedočanstvo odbrane vrednosti građanskog društva" bez obzira na to što velikan srpske kinematografije svoje političke neistomišljenike naziva "strašnim spodobama koje se lažno predstavljaju kao ljudska bića" i ne libi se da istakne da želi da fizički bude "na drugoj strani, najviše iz higijenskih razloga"? A ako nije bilo konzumiranja bunika, da li to onda znači da su u krugu dvojke izlivi fašistoidnosti prihvatljivi ako imaju opozicioni predznak?

Petričić, Pajtić i kompanija su mišljenja da umetnička i intelektualna javnost mora da ustane protiv narativa ljudi iz vlasti, jer on "kontaminira ne samo javni diskurs već i generacije koje dolaze". Ne sećam se pak da su se ti isti borci za dekontaminaciju javili za reč kada je Marković svu snagu svoje građanske hrabrosti i kulture dijaloga obrušio na istetovirane obrve službenice "Telekoma" koje su "izgledu te žene dalo nešto, ako ne demonsko, ono svakako neprirodno".

Problem, međutim, nije u Markoviću, nego u tome što se međ opozicijom uvrežilo mišljenje da je svakojaki rečnik dopušten ukoliko je usmeren prema vlasti. A da je kulturna elita zaštićena od svake odgovornosti za izgovorenu reč. I da to što je neko uspešan reditelj sa zavidnim porodičnim pedigreom znači da je njegovo pravo na jezik mržnje unapred osigurano od svake vrste javne kritike.

Markovićeva skorašnja (i pređašnja) prizivanja tzv. rumunskog scenarija i krvavog raspleta srpskih političkih podela jesu samo delić jednog samozadovoljnog i neodgovornog baratanja srpskim jezikom. Ono što je najpogubnije za zdravu pamet jeste što se u kulturnom miljeu iz koga smo potekli i Goran Marković i ja, svako - pa i jezički i misaono najbednije vređanje predstavnika vlasti - po definiciji proglašava za hrabrost. A zahvaljujući mudrim glavama iz "Vremena", još i nagrađuje kao doprinos kulturi dijaloga.
Autor je direktor evropske Digitalne istraživačke infrastrukture za umetnost i humanistiku