Nebojša Bakarec: Svakom normalnom je stalo do Vučićevog života!

Društvo koje ne uspe da sačuva živote najgorih ljudi, neće sačuvati ni živote onih najboljih. Stalo mi je do života čoveka koji je vratio dostojanstvo Srbiji, koji uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, leči Srbiju.

Leči prošlost u sadašnjosti, radi budućnosti. Budućnost svih građana Srbije, zavisi od života Aleksandra Vučića. Budućnost mog sina, moje supruge, moje majke, svih mojih bližnjih, zavisi od života Aleksandra Vučića. Stoga mi je do života Aleksandra Vučića stalo više nego do sopstvenog. Ne preterujem.

Normalni ljudi su humani. Normalni ljudi mare za svačiji život. Bilo čiji život. Stoga je izjava hrvatskog državljanina Zdravka Ponoša o Aleksandru Vučiću, krajnje nehumana. Ponoš je rekao:

„Ako je već za formiranje prelazne vlade neophodna saglasnost vlasti, a jeste, i te saglasnosti nema, odnosno imamo vrlo nervoznu Vučićevu reakciju jer on kaže "samo preko mene mrtvog", kao da je nekome stalo do njegovog života“.

Ova Ponoševa izjava je u skladu sa izjavama fašističkih hrvatskih poglavnika Nezavisne države Hrvatske o Srbima, Jevrejima i Romima. Da je Zdravko Ponoš human čovek, nikada ne bi dao tako neljudsku izjavu. Na stranu to što je Vučić Ponoša, ubedljivo porazio na predsedničkim izborima, kada je dobio tri i po puta više glasova od Ponoša.

Normalan čovek bi pokazao poštovanje prema onome ko ga je tako ubedljivo porazio na poštenim izborima. U suprotnom, svako normalan bi zaključio da Ponoš ima komplekse od Vučića.

Ova neljudska Ponoševa izjava je istovremeno i dehumanizujuća, i sugestivna. Ponoš hoće da kaže da je Vučićev život bezvredan, jer nikome nije stalo do Vučićevog života. Ponoš kao da poziva da se života liši onaj do čijeg života nikome nije stalo. Dehumanizacija je zasnovana je na tome da neprijatelji u Vučiću i  članovima njegove porodice ne vide ljude.

Oni koji dehumanizuju Vučića, smatraju da Vučić i članovi njegove porodice uopšte nisu ljudi. Njihova predstava o onima koje satanizuju je raščovečena, dehumanizovana. To im omogućuje da prema Vučiću imaju samo neprijateljska osećanja: prezir i mržnju. Prezir – zbog toga što smatraju da je Vučićev život bezvredan. Mržnju – zbog toga što smatraju da Vučić nije ljudsko biće.

Oni koji dehumanizuju Vučića i članove njegove porodice, nalaze veliku korist u tome da neko poveruje da je Vučić loš, pokvaren i zao.

Da bi ostvarili svoje interese, dehumanizatori Vučića ocrnjuju i blate, kako bi od onih koji u to poveruju načinili svoje stvarne ili moralne saveznike. Oni koji dehumanizuju, pokušavaju da u svesti ljudi „crtaju” lažni scenario borbe dobra i zla.

Suština ovog postupka jeste da se pripisivanjem zlobe, Vučić i njegova porodica dehumanizuju. Vučić i njegova porodica su predstavljeni kao ljudi sa kojima ne treba saosećati, kao demoni ili đavoli koji treba da pate i koje treba nemilosrdno uništiti.

Zbog toga se ovaj proces naziva demonizacija ili satanizacija. Prepoznavanje pokušaja dehumanizacije jeste osnova političke i medijske pismenosti. Kao što i sami znamo na osnovu naših iskustava, stvarnost je uvek mnogo složenija od načina na koji je predstavljena. Kako su posledice dehumanizacije izgledale u praksi, videli smo u doba nacizma, u konclogorima nacističke nemačke i  ustaške NDH. U krajnjem ishodištu, posledica masovne dehumanizacije je genocid.

Na kraju, da je Zdravko Ponoš human čovek, ali i logičan, lako bi se dosetio da Aleksandar Vučić ima troje dece, da ima suprugu, roditelje, brata, i da je njima sigurno stalo do života Aleksandra Vučića. Kako Ponoš nije human čovek, a ni logičan, on se ovoga nije dosetio. Svojom izjavom Ponoš je pokazao da je zbog političkih poena, spreman da gazi preko mrtvih, i da mu ništa nije sveto.

Autor je poslanik i član predsedništva SNS