Dragoslav Bokan: Spaljivanje veštice

Iz ove strateške pouke možemo da dobijemo moćno sredstvo za podjednako časno i efikasno preživljavanje i opstajanje u istoriji (ali i u svakodnevici).

Dakle, moj predlog, u skladu sa ovim savetom, je da počnemo pažljivo i nepristrasno da čitamo i analiziramo sve najneprijateljskije komentare iz regiona, Evrope i sveta na naš račun. I da tako utuvimo u glavu šta ovaj udruženi hor šovinističkih srbofoba piše, govori i misli o nama, našoj politici, duhovnosti, nacionalnoj ideji… i, uopšte, srpskom mestu na Balkanu i u istoriji.

A postoji, videćete, vrlo uočljivo slaganje između ovih (naizgled tako različitih) glasova. I to slaganje treba da nam postane „obrnuti kompas“ u inače sve težoj orijentaciji (sa sve „društvenim mrežama“ i onako olako izgovorenim frazama, stereotipima, dezinformacijama i najneverovatnijim predubeđenjima naše haotične, iskušenjima krcate epohe).

Taj zajednički imenitelj svih postojećih mržnji je sabran u jednu tačku. U napad na predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.

Crtaju se njegove zlobne karikature, traži se dlaka u jajetu i ne dopušta pohvala bilo čega što je uradio (a nakon onolikih „smutnih vremena“, od svih jezivih srbomrziteljskih operacija ovdašnjeg titoizma pa do autodestruktivne petooktobarske euforije). Kao da je samo on, on i jedino on – univerzalni, neporecivi razlog svih naših muka, stradanja i nepravdi. Sa predlogom (toliko puta iskušanim u sličnim situacijama) o „spaljivanju veštice“. U ovom slučaju: njega i svih nas koji se (iz raznih motiva i sa često međusobno nespojivim narativima) usuđujemo da ga branimo i zastupamo.

Cepanice su uredno poslagane sa svih strana i još samo da se spalioci dogovore ko će prvi da ih razgori i rasplamsa, dovršavajaći tako čitav ovaj kolektivni napor i projekat. Vatra treba da proguta sve što se opire još jednom srpskom sunovratu. Da izravna sve oko lomače i vetrom raznese čak i pepeo. Da ništa ne ostane.

Protiv srpske države

Nemoguće je da iza ove složene, multilateralne i nad-ideološke operacije ne stoji očajnički pokušaj da se trajno zaustavi obnova i uspravljanje istinske Srbije na njenom tek naslućenom otadžbinskom, svetosavskom putu.

To je glavni razlog neprestanog, hipnotičkog ponavljanja određenih reči:

„Hercegovačka ulica“, „slučaj Jovanjica“, „predaja Kosova“, „partijsko zapošljavanje“, „velikosrpski hegemonizam“, „izdaja srpskih interesa“, „prodaja oružja Ukrajincima“, „izborna krađa“, „zavisno sudstvo“, „nedopustivo mešanje u sudbinu Srba u regionu“, „upotreba navijača“, „veze sa organizovanim kriminalom“, kontakti sa Sorošom, Rotšildom, ekipom iz Davosa…, pa sve do nezaobilaznih „botova“, famoznog „sendvičarenja“, „kupovanja poslanika“, „šlihtanja režimu“, „prodaji duše vlastima u Beogradu“ i nekih još ružnijih, uličarskih određenja nečijeg koračanju u državnom stroju. I to bez ikakvog izuzetka.

Uspostavlja se agresivna kombinacija „kolektivne krivice“ svih branilaca srpske države u javnosti i tome sinhrone optužbe „jednog čoveka“ za apsolutno sve što se, raznima, nimalo ne dopada.

I tu se udružuju, u ovoj koloni strave i užasa, NATO lobisti i anti-NATO analitičari, ustaše i četnici, titoisti i antikomunisti, „Majke Srebrenice“ i „Žene u crnom“, društveni aktivisti i face iz kraja, ovi i oni navijači, Aida i Marinika, Bećirović i Ponoš, nepriznati Kristijan Šmit i poluanonimni Ljubomir Stefanović („Slavija info“), Koraks i Petričić, nesrećni Bursać i još nesrećniji Vukanović, „Blajburški počasni vod“ i „studenti za podršku profesoru Dinku Gruhonjiću“, „Bed blu bojsi“ i Mlađin „Pokret Oslobođenje“, oni sa šarenim i oni sa crnim (crvenim, južnjačkim, „sretenjskim“…) zastavama, poricatelji Jasenovca i pripadnici Antifa pokreta, par milijardera i ambiciozni naslednici „golaća“ Zeke Buljubaše, jedan ovdašnji episkop („biskup“) i čopor militantnih darvinista na tragu nemačkih „Zelenih“ ratnohuškača…

Pravi krstaški pohod iz lokalne, balkanske i politikantske verzije „Pobesnelog Maksa“. Kombinacija Letećeg Cirkusa Monti Pajtona i ustaške Crne legije, grupe razočaranih eks-režimlija (Šormaz, Mihajlović, Anđelković…) i budućih „studentskih“ i opozicionih dobitnika i novobogataša…

Svi đuture u juriš

Ali, da se vratimo na početak (i suštinu).

Ne sporim da među plaćenicima i propalitetima, smrtnim neprijateljima svega srpskog i (posebno) pravoslavnog, ima ovde i inače normalnog, van političkog angažmana sasvim pristojnog i talentovanog sveta, ima i poštenih, a zabludelih Pinokija šestokolonaškog tipa. Onih što veruju svakom Liscu i Svraki Kradljivici koji ih pozovu da udare na onu jedinu, realnu Srbiju – a „zbog idealne Srbije (Evrope, Evroazije, čovečanstva)“ ; poput „belih Rusa“ koji su, iz pogrešno shvaćenog patriotizma, krenuli, u Drugom svetskom ratu, na sopstveni, ruski narod, a u nemačkoj, nacističkoj režiji.

Da, put u pakao je često (i sve češće) „popločan dobrim namerama“. Poput dobronamernog i neiskusnog, pomalo cvrcnutog vozača autobusa koji sa sobom u provaliju nenamerno odvozi i sve svoje putnike.

Suštinska razlika između morala i napucanog „moralizma“ nije samo u principu da etičke primedbe idu prvenstveno prema sebi i svojim greškama i gresima, a ne uvek i isključivo prema drugima (a posebno sopstvenoj državi), već i u tome što je agresivna primena moralizma najopasnija kada je vezana za ideološki i politički napad na svoje neistomišljenike. Sasvim drugo je kada moralne argumente uvodimo odbrambeno (kada „sudimo sudijama“) i kada tim argumentima dajemo mnogo širu, metafizičku i duhovnu dimenziju. A posebno kada upozoravamo na najopasniju od svih zloupotreba morala: onu inkvizitorsku i samoporicateljsku, u suštini politikantsku i (po efektima) izdajničku.

Zato i pišem ove možda i uzaludne retke, iskreno rezigniran pred hipnotičkom uspavanošću dela mojih inače najinteligentnijih sunarodnika. Zaljubljenih u istu tu Srbiju protiv koje ovako svesrdno rade ZAJEDNO SA NAJVEĆIM SRPSKIM NEPRIJATELjIMA. U prosto neshvatljivom međusobnom saglasju.