Živa rana – Petrovačka cesta! Pokupili smo ostatke dece, otac je bio obezglavljen, deda savijen na pola - 29 godina od strašnog zločina!

Tog 7. avgusta 1995. godine dogodio se najteži zločin “Oluje”. Toliko težak da zdrav razum ni nakon skoro tri decenije ne može da shvati zbog čega su hrvatske bombe pale na kolone srpskih izbeglica koje su goloruke u automobilima, kamionima, traktorima bežale sa svojih ognjišta i već bile na tuđoj teritoriji. Zbog čega su granate ubile devetoro nedužnih ljudi među kojima četvoro dece stare od šest do 13 godina?!

U bezumnom napadu poginuli su Darinka Drča (68) i njeni unuci Jovica Drča (6) i Mirjana Dubajić (21), brat i sestra Nevenka (11) i Žarko (9) Rajić, Krstan Vuković (44) i njegov sin Darko (13), Branko Stjelja (72) i njegov sin Mirko (34). Više od 50 osoba je ranjeno, od čega najviše dece, dok su mnogi stariji ranjenici ostali doživotni invalidi.

Čista svest još manje može da pojmi kako je moguće da ni nakon punih 29 godina nikome nije suđeno za ovaj stravični zločin?

Posebno boli činjenica da Hrvatska i dan-danas negira zločin i još preti da će Srbija zbog toga što je podigla optužnice protiv četvorice hrvatskih pilota ostati bez evropske budućnosti?!

Da li je iko od hrvatskih zvaničnika u trenutku kad je izgovarao te pretnje barem na trenutak pomislio kako se osećaju porodice žrtava zločina na Petrovačkoj cesti?

“Ranjena majka se porodila i preminula”

Da li su se makar malo zapitali kako, recimo, danas živi Savo Stijelja koji je kao osmogodišnji dečak u jezivom bombaškom napadu ostao bez oca, majke i dede?

Pre par godina ovaj mladić se prisetio strašnog zločina i istakao da ne može da zaboravi strahote koje je svojim očima gledao.

– Sećam se da je bila noć, kada sam sa majkom koja je bila trudna i sestrom Aleksandrom koja je tada imala tri godine i babom otišli u podrum kod komšija nakon čega smo sa još nekoliko komšija prebačeni u Benkovac gde smo dalje put nastavili kamionom ka BiH kako bismo došli do Srbije – prepričavao je Stijelja jeziva iskustva “Oluje”.

Informer

Kako kaže, put je bio jako težak, “uz minimalne količine vode i hrane”.

– Kada smo prešli granicu u svom automobilu zajedno sa dedom i još jednim komšijom pridružio nam se otac koji nas je snabdevao namirnicama. Začuli su se avioni, a zatim i jaki udari granata.

Po izlasku iz kamiona slika koja mi i dan-danas ostala u sećanju, otac obezglavljen i deda savijen na pola… poginuli – zastaje Stijelja.

Svega tri nedelje kasnije tragične vesti se nastavljaju.

– Majka Vedrana mi je 29. avgusta 1995. godine preminula od posledica ranjavanja kada je na svet donela sestru Tanju. Živeli smo u Barajevu kod ujaka i ujne koji su nas izveli na put. Danas smo odrasli, imamo naše porodice koje učimo da nikoga ne mrzimo. Ali onaj ko je počinio takav zločin raketiranja izbeglicke civilne kolone mora biti zakonski kažnjen to jest izveden pred lice pravde – podvlači Stijelja.

I dalje pokušava da shvati razloge zločina.

– Ne mogu da kažem da razumem što su hteli etnički čistu državu, ali svakako nikada neću razumeti zašto su na tuđoj teritoriji raketirali kolonu civilnih izbeglica koje nisu krive ni za šta. Polažemo sve nade u naše tužilaštvo da će naći krivce i da će ih izvesti pred lice pravde – zaključuje Stijelja.

“Kako vreme odmiče sve mi je teže”

Sve ispovesti porodica žrtava zločina na Petrovačkoj cesti, nažalost, liče jedne na drugu – teško ih je slušati, čitati… Kako li je tek teško prisećati ih se i pričati o njima skoro 30 godina kasnije?

Jovanka Vuković izgubila je trinaestogodšnjeg sina Darka i supruga Krstana.

– Toga dana nisam bila u koloni, već sam u nedelju uveče stigla u Banja Luku, a to se desilo u ponedeljak oko podneva. Sve sam čula na vestima, pa tako sam čula i da su avioni nadleteli izbegličku kolonu, a potom se vratili i granatirali je. U toj koloni su se, nažalost, našli moj sin i suprug koji su smrtno stradali na licu mjesta, a kamion se još i zapalio – pričala je ranije Jovanka Vuković.

Informer

U tom kamionu se našlo još četvoro civila od kojih dvoje dece.

– U kamionu su bili i moj svekar Vuković Obrad, kum Piplica Jovica i dvoje dece od naših prijatelja Rajić Spase i Slavice, ćerka Nevenka i sin Žarko. Svekar i kum su ranjeni i ostali su živi, a moj suprug, sin, Nevenka i Žarko su poginuli – ističe Jovanka.

Kako kaže, nema tih reči sa kojima može iskazati svoju bol za njima i dan danas.

– Sve što više odmiče vreme, sve mi je teže, a pogotovo kad to neko osporava, pa kaže da se to čak nije ni desilo. Svako skida krivicu sa sebe, a ne pita niko nas, kako mi živimo sa tim bolom punih 27 godina? Želimo samo da se kazne počinioci ovih dela i da niko ne prikriva počinioce zločina, nego da ih izvede pred lice pravde, ma o kome god se to radilo – apostrofira Jovanka.

Nesrećna žena ima poruku u ime svih porodica žrtava zločina na Petrovačkoj cesti.

– Neka svi koji to osporavaju, a imaju svoju decu, stave ruku na srce, pa zamisle kako bi se oni osećali da su na našem mestu, bez svojih najmilijih toliko godina – podvlači Jovanka.

“Imao sam loš predosećaj kad sam video avione”

Njen prijatelj Spase Rajić ranije je za medije govorio kako ne može da zaboravi jeziv zločin u kome su mu poginuli ćerka Nevenka (11) i sin Žarko (9), a još manje da priča o tome. Ipak, smogao je snage da kaže koju rečenicu o tragediji.

– Supruga i ja smo bili na čelu kolone u “renou 4”, a iza je bio kamion “Lika Trans” sa decom kojeg je vozio prijatelj Krstan Vuković sa kojim sam radio. Došli smo do kafane da odmorimo malo kada smo videli avione kako nadleću kolonu i odlaze povrh sela Bravsko da bi se odjednom vratili i raketirali kolonu – pričao je drhtavim glasom Rajić.

Kako kaže, kada je video avione imao je loš predosećaj.

– U tom trenutku krenuo sam nazad kada su se začule granate. Jedna je pogodila kamion u kome je bilo puno dece. Sve je gorelo, nismo mogli ništa da uradimo da spasimo decu. Govorili su da su granatirali kamion zato što je prevozio oružje, a unutra su bile samo paštete što se vidi i na snimcima. Kasnije je došao moj brat i samo smo pokupili posmrtne ostatke dece – suzdržava suze Rajiić