Foto:
Zabava
(VIDEO) ISPOVEST POSLEDNJEG ŽIVOG MARATONCA! Bogdan Diklić: Ja sad igram poslednju četvrtinu!
Slavni srpski glumac Bogdan Diklić priznaje da mu je morbidno i neprijatno kada ga ljudi nazivaju "poslednjim živim maratoncem". Mirko iz kultnog filma Dušana Kovačevića kaže da ne voli da gleda to ostvarenje, ali se rado prisetio svog filmskog oca Lakija na manifestaciji "Dani Danila Bate Stojkovića" u Vrnjačkoj Banji.
Jednu od najzapaženijih uloga sa njim odigrali ste u filmu "Maratonci trče počasni krug". Mnogi Vas nazivaju "poslednjim živim maratoncem". Kako se osećate kada to čujete?
- Zvuči mi morbidno što me nazivaju "jedinim živim maratoncem". Lecnem se uvek i prekrstim kada mi to neko kaže. Jednostavno, nije pristojno. Nemaju ljudi zlu nameru, ali nije prijatno to čuti. Znate, svima nama ističe vreme. A ja ipak već igram četvrtu četvrtinu svog života.
I posle infarkta koji ste imali pre sedam godina nastavili ste vredno da radite. Hoće li publika imati priliku da Vas još gleda u pozorištu?
- Ne želim da cvilim, ali moje zdravlje je poprilično načeto. Sada igram uloge koje su lepe, ali koje nisu isuviše zahtevne za rad i koje mi ne oduzimaju svakodnevno mnogo energije.
Bata Stojković vam je bio otac na filmu, a kakav odnos ste imali u privatnom životu?
- Pričati o Bati kao glumcu je lepo, ali tu nema mnogo toga da se kaže. Znate svi, vidite kada gledate uloge koje je ostavio. Ali, poštovanje Bate kao čoveka, to je nešto posebno...
DANI DANILA BATE STOJKOVIĆA Zasađeno drveće u spomen na Mandu, Gagu, Madžgalja...
Kakav je bio kao partner, a kakav kao prijatelj?
- Ne mogu da kažem da je on meni bio partner, ja sam njemu bio. Ali bez toga čovek nekako i može, navikne se. Često pomislim: "Bože, što meni taj čovek nedostaje". Ne toliko na sceni, ali mi kao prijatelj nedostaje skoro svakodnevno.
Da li je tačno da ste mu do njegove smrti persirali, iako ste bili veoma bliski?
- Ja sam ceo život Bati govorio "vi", jer nisam mogao drugačije. Umeo sam da mu kažem: "Ma nosite se", ali nisam mogao da pređem na "ti", iako je on insistirao.
ISPOVEST BOGDANA DIKLIĆA: Mislim da sam ostao živ zbog ćerke!
Kakav je bio prijatelj?
- Divan. Nedostaje mi da popričamo, da mu se poverim, ponekad i požalim. Mogao sam u svakom trenutku da se oslonim na njega. Ispovedao sam mu se. On nije morao ništa da kaže, po načinu na koji povuče dim iz cigarete sam znao da li sam nešto uprskao u odnosu prema nekome ili nečemu. Uvek je bio tu: kada mi je trebalo njegovo mišljenje, savet, a ponekad i novac... Kad god sam bio u bolnici, a to nažalost nije bilo retko, on je dolazio prvi. Pita me: "Treba li ti nešto?" Ja kažem: "Može viski i jedan kent". A on mi odbrusi: "Marš!"
Nikada ne bih molio za penziju
Penzionisali ste se, ali nemate nacionalnu penziju bez obzira na to što ste velikan našeg glumišta.
- Nacionalne penzije su ukinuli pre nego što sam otišao u penziju. Ali i da nisu, bilo bi mi sramno da konkurišem. Ja mislim da bi Ministarstvo kulture trebalo da pozove određenu osobu za koju smatra da je zaslužila nacionalnu penziju. Nema smisla da ja ispunjavam formulare ili da idem tamo da molim i da se hvalim onim što sam eventualno zaslužio...
Koje njegove mane su vam smetale?
- Nije Bata bio svetac, voleo je sve što vole glumci. Nije sa njim uvek bilo lako. Svako od nas je unikatna pojava na planeti, ali on je bio unikatna pojava u vasioni.
Posadili ste u Vrnjačkoj Banji stabla u čast glumaca koji su preminuli ove godine...
- Posadili smo stabla u spomen Gagi Nikoliću, Marinku Madžgalju, Miloradu Mandiću Mandi, Bati Živojinoviću i Petru Kralju. Biće to, nažalost, park, šuma...
Kako se nosite sa odlaskom Gage, Mande, Bate...?
- Ne mogu javno da pokažem šta osećam o mojim preminulim kolegama... Ja to otugujem sam. Sebično mi je da ja nekoga opterećujem svojim bolom. Koga se tiče kako se ja osećam.
Pogledajte kako je Bogdan Diklić ispričao anegdotu o pokojnom Bati u Vrnjačkoj Banji: