(VIDEO) ENTONI HOPKINS: Imao sam tu ludačku energiju ...kad bih prestao da radim, UMRO BIH!

 - Kad bih prestao da radim, umro bih -  kaže Hopkins. "I zato nastavljam. Ne želim da završim sve ovo, tako da ste osuđeni na mene. Osećam se dobro, vežbam, radim stalno i ne želim da stanem. Eto." 

I zaista, on je u odličnoj formi i upravo je završio sa 92. filmom u svojoj karijeri i petim u "Transformers" franšizi, koji nosi naziv "Poslednji vitez" (The Last Knight). Hopkins igra ser Edmunda Bartona, 12. erla od Folgana, koji je svoj život posvetio proučavanju drevnih ljudi i Transformera. On i Mark Volberg se udružuju da spasu svet od uništenja u ratu između Transformera i ljudi. 

 - Moram da priznam, ja ne razumem u potpunosti radnju tog filma - kaže Entoni. "Sve je vrlo komplikovano i postoji čitava mitologija iz prethodna četiri filma. Znam samo da igram visokoobrazovanog, ekscentričnog engleskog lorda. Divno sam se zabavio snimajući taj film. Divno je i raditi sa Volbergom. Lokacije su izvanredne (Nortumberlend, Norveška, Arizona, Skaj i Stounhendž). Ja se tako pojavim, obučem svoj kostim, kažem svoje replike i klonim se nevolja. To je sve što radim." 
 

Hopkins voli da raskrinkava svaku naznaku glamura u svetu glume. Prezire bolnu predanost glumaca koji tokom snimanja ostaju u svojoj ulozi ("kakvi smarači") i ponavlja po nekoliko puta da "je najteže u tom poslu osećaj uzvišenosti koji neki ljudi imaju zbog onoga čim se bave". 

Zato on kaže da uživa u tome što se pojavljuje u blokbasterima, uprkos tome što ga je svojevremeno Lorens Olivije lično pozvao da se priključi Kraljevskom nacionalnom pozorištu, kao svog učenika. 

Priseća se kako je jednom kao pozorišni glumac u dvadesetim godinama života, dok je igrao u jednoj predstavi, otac Ričard upitao da li tu ima neke pucnjave. Pošto se njegova mama Eni užasnula zbog takvog pitanja, otac je rekao: "Sve je to lepo, da blejiš okolo i igraš Šekspira, te klasične stvari. Treba da zarađuješ novac". 

"I bio je u pravu", kaže njegov sin. "Rekao mi je da idem u Holivud, kao Ričard Barton (njegov komšija inače) i zaradim neki novac. Tako sam došao u Los Anđeles pre toliko godina (stigao je sredinom sedamdesetih) i zaljubio se u sjaj sunca. To je divno mesto za dobar život."

Sin pekara iz port Talbota u Velsu postao je glumac, kako kaže, "zato što nije bio baš dobar u školi i nije imao talenta da bude pekar". 

"Želeo sam da budem muzičar, ali sam mislio da nisam dovoljno dobar, pa sam postao glumac. Bio sam ljut, nemiran dečak pun besa, a taj bes me je terao napred, gonio da tražim nešto drugačije i tako sam došao do scene". 

Činjenica je i da je najslavnija osoba iz njegovog komšiluka bio Ričard Barton, kojeg je jednom video kako prolazi nedaleko od Port Talbota u sportskom automobilu. 

 - To me je nateralo da pomislim da i ja mogu da učinim tako nešto -  priseća se Hopkins. "Morao sam da se pokrenem i da uspem u nečemu. Bes u meni me je naterao da uradim nešto drugačije od svih ostalih i dokažem da je moguće uspeti u životu". 

Nema sumnje da je Hopkins komplikovan čovek i da ga je teško osvojiti. Kao mlada zvezda, bio je poznat po opijanju, koliko i po izvanrednim izvođenjima. 

Kad je kod Olivijea uzleteo u Strindbergovom "Plesu smrti", veliki glumac je u svojim memoarima napisao da "izuzetno obećava". "Kretao se u ulozi Edgara kao mačka sa mišem među zubima". 

Njegov Čehov obeležen je njegovom "kolosalnom energijom i besom". Ali ma koliko voleo scenu, prezirao je elitizam pozorišnog establišmenta, u koji se nikad nije uklapao. 

Samo je zbog kritičara, koji su ga opisivali kao briljantnog glumca, uspeo da se "provuče" uprkos teškom opijanju. Ipak, na kraju je na pola posla napustio produkciju "Magbeta" 1973. Zasitio se pozorišta i otišao u Holivud". 

Ovih dana, Hopkins retko govori o svojim problemima s alkoholom, dva propala braka (jedan sa glumicom Petronelom Barker i asistentkinjom producenta Dženifer Linton) i jednoj ćerki (Ebigejl, koja sada ima 48 godina i koju samo sporadično viđa).

Trezan je od 29. decembra 1975. kada se probudio u Arizoni bez predstave kako je došao u jedan pustinjski grad. Tog dana otišao je na prvi sastanak anonimnih alkoholičara. 

"Sve je to bilo zbog te ludačke energije", kaže on. "Imao sam energiju koja me je pocepala i alkohol je bio moj način da se izborim s tim, ali kad imate tu energiju, samo idete dalje. Ne umete da stanete." 

Trenutno čita biografiju pokojnog komičara Džona Belušija, koji je umro od predoziranja. On vidi i sopstvenu autodestruktivnost u Belušiju. 

"Imao je isti taj bes i energiju i uništio je sebe u njima. Prepoznajem se u njemu. U tom nemiru i turbulenciji. Još imam to u sebi, ali sam navikao da je ukroćujem. Usporio sam se. Nekada sam prebrzo hodao i moja žena (trgovac antikvitetima Stela Eojave, kojom se oženio 2003) mi je govorila: 'Prestani tako da hodaš. Uspori!' i ja sam usporio. Postao sam mekši, ukrotio sam tu energiju. Slikam, komponujem i to mi pomaže da to iz sebe izbacim na najbolji mogući način. Znam da je i dalje unutra, ali više me ne može povrediti." 

Kaže da je s godinama postao zahtevniji, ali i da je konačno naučio kako da kontroliše svoj bes. Zabavna mu je činjenica da je zahvaljujući franšizi “Transformersi” pridobio potpuno novu generaciju fanova. 

“Zar to nije smešno? Čini mi se da ostaješ u igri sve dok se ljudima dopadaš. Ja sam uspešan, osećam se uspešno. Mislim da sebe spuštam na zemlju jer ne želim da budem povređen. Stvarnost je da sam došao u fazu života kada nemam više šta da dokažem i to je veoma oslobađajuće.” 

Pre deset godina Entoniju je dijagnostifikovan Aspergerov sindrom, jedan od nekoliko poremećaja autističkog spektra koji karakterišu poteškoće u društvenoj interakciji. - “Ne idem na žurke, nemam puno prijatelja. Ali, volim ljude. Volim da ulazim u njihove glave.” 

Priznaje da mu je poremećaj pomogao da bude bolji u glumi.