NENAD OKANOVIĆ JE SVOJU SUPRUGU UPOZNAO U ŠKOLI! Glumac progovorio o ljubavi koja traje još od detinjstva! Evo kako je sve počelo!

Raspad jedne zemlje

Nenad kaže da taj period svog života pamtiti po lepim, ali i po ružnim stvarima, jer kada je pošao u četvrti razred osnovne škole, tadašnja SFRJ se raspadala i buktali su ratovi.

Informer

- Kuća mi je bila blizu Drine, nekih 200 metara, a iza nas je bilo brdo sa šumom. To je raj na zemlji za decu. Brat, drugari i ja smo se često igrali u šumi i kraj reke. Sve je bilo lepo dok nije počeo rat, koji se dešavao u našoj blizini, bukvalno ispred očiju. Nagledao sam se svačega, i ranjenih i mrtvih ljudi. To su stvari o kojima izbegavam da govorim, pokušavam da ih potisnem. U tom ratu stradali su i neki članovi moje familije. Bio sam dete i nisam razumeo ozbiljnost situacije. Kad je rat bio završen, shvatio sam da smo bili mnogo srećniji nego deca u Beogradu, jer je u glavnom gradu posleratni period tokom devedesetih bio jeziv. Skidali su ljudima cipele sa nogu da bi preživeli. Toga nije bilo u manjim mestima. Koliko god to čudno zvučalo, bilo je zdravije okruženje, iako je bio rat.

Srednju školu završio je u Ljuboviji, a tamo je pronašao i svoju prvu ljubav, sa kojom je i danas u braku.

- Gimnaziju "Vuk Karadžić" završio sam u Ljuboviji. To je prva i jedina gimnazija u tom mestu. Tamo mi se desila i prva ljubav, sa kojom sam danas u braku i imamo dvoje dece. Željana i ja se zapravo znamo još od sedme godine života. Zajedno smo trenirali karate u Ljuboviji, jer je to bio jedini sport koji si tamo mogao da upišeš. Tu smo se Željana i ja prvi put upoznali. Posle smo počeli zajedno da idemo i na folklor - priča Nenad i kaže da nije baš prošao slavno kada joj je prvi put priznao da je zaljubljen u nju:

- Željanu sam startovao za doček Nove 1997. godine na jednoj žurci. Pitala me je šta radim, a ja sam joj odgovorio: "Čekam tebe." Tada sam joj rekao da mi se sviđa i da bih voleo da se zabavljamo. Ona mi je odgovorila: "Jao, pa kako, mi smo samo drugari..." Baš sam se smorio tada. Nismo se tada smuvali, ali nisam hteo da odustanem i naredna tri meseca sam bio uporan. Od te večeri počeli smo često da se čujemo telefonom, da pričamo i da se viđamo, i 22. marta 1997. zvanično smo počeli da se zabavljamo. Tada je pao i naš prvi poljubac.

Informer

Buntovna mladost

Ubrzo je shvatio da je Željana žena njegovog života, što joj je odmah i priznao:

- Posle dvadeset dana zabavljanja rekao sam joj da će mi biti žena. Tada smo imali 17 godina. Odgovorila je u fazonu da pričam gluposti, ali ja sam to duboko u sebi znao i bio sam u pravu.

Zbog Nenadove buntovne mladosti, njihova veza je bila na staklenim nogama.

- Bio sam baš mlad. U to doba sam divljao i dosta vremena provodio sa drugarima. Prvih mesec dana veze gotovo se nismo ni viđali. Nekad sam joj se javljao, a nekad ne, jer još uvek nisam bio navikao da budem vezan za nekog. Nakon godinu dana zabavljanja otišli smo na ekskurziju u Crnu Goru i posetili manastir Mileševu. Tada mi je prvi put ozbiljno rekla da nam veza nije dobra, da neće uspeti i da je najbolje da raskinemo jer uopšte ne provodim vreme sa njom. Tada sam joj obećao da ću se promeniti i da ću se potruditi da nam veza uspe. Mileševa i Beli anđeo u njemu su nam doneli sreću i od tada je u našem odnosu sve krenulo nabolje.

Nenad kaže da je ceo život bio ekstrovertan i da je voleo da bude u centru pažnje. Kao klinac želeo je da upiše medicinu, ali je onda shvatio da je gluma njegova najveća ljubav.

- U prvom razredu osnovne škole tokom igranja fudbala sudario sam se sa jednim dečkom i polomio obe cevanice. On je bio šesti razred, dosta krupniji od mene i baš me je povredio. Tada sam hteo da upišem medicinu i lečim ljude. Pored toga, voleo sam i glumu, što se kasnije ispostavilo da će biti moj životni poziv. Bio sam opčinjen serijom "Top lista nadrealista". Zajedno sa bratom od ujaka počeo sam da pišem i organizujem predstave. Da nije bilo Nadrealista, možda nikada ne bih postao glumac. U Ljuboviji smo imali Kulturno-umetničko društvo i tražili od tadašnjeg predsednika da se napravi predstava. Uslišio je naše želje. Predstavu "Pozdravi nekog" režirao nam je sada pokojni Zoran Đolnić iz Bogatića. On je dosta uticao na mene i zbog njega sam definitivno odlučio da ću postati glumac.

Informer