Sa kim je Ćopić proveo poslednji sat? Nije prestajao da priča, a onda je nestao u mraku - Otkriveni jezivi detalji smrti našeg velikog pesnika!

Poslednja dva sata života ovo velikana prikazana su u dokumentarnom filmu "Moja mala iz Bosanske Krupe", reditelja Puriše Đorđevića. Ovo ostvarenje zasniva se na svedočenju novinara Novosti, Momčila Srećkovića, kog su Ćopić i njegova supruga Bogdanka školovali kada je bio dečak.

- Upoznao sam Branka 14. jula 1964. kada sam primio nagradu Poletarca za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zašto sam mu se dopao, ali Branko i njegova žena Bogdanka su došli u selo i predložili mojim roditeljima da me školuju kod njih - priseća se Srećković.

Informer

Srećkovićeva priča temelji se na polovinu decenije koliko je proveo u kući Ćopića, a za koje je vreme naučio mnogo korisnih i vrednih stvari u životu, ali i tajni grada i života u njemu. Slavni pisac je svom štićeniku poverio brojne anegdote i priče koje su otkrile svu dubinu i raskoš Brankove ličnosti. 

Takođe, film nam otkriva da ga Branko Ćopić nije oslovljao imenom, već "jarane moj", kao da iza njega nije ostala samo spektakularna književna baština koja je pretočena u obaveznu školsku lektiru, već sećanje na njegovu humanost i brižnost prema mladima.

Ćopić je na večni počinak otišao u martu 1984. godine, a neposredno pre samoubistva javio se upravo Momčilu:

- Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: "Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj "dućan", a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu." - priča Srećković, pa dodaje:

Informer

- Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po sok. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži Doživljaji mačka Toše i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočare su mu pale dole.

Informer

- Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.

- Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali – brojne kolege – pisci, mnogi drugovi – saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.