SEĆANJE NA DEČAKA IZ VODE 21 godina od smrti Milana Mladenovića

Iako je živeo samo trideset šest godina, legendarni muzičar Milan Mladenović ostavio je neizbrisiv trag u rok muzici.

Milan je umro tri meseca borbe sa rakom pankreasa u jednoj novobeogradskoj višespratnici sa verom u bolju budućnost i sutra vredno življenja za one koji ostaju. Do samog kraja sačuvao je vedar duh iako je većina njegovih stihova obojena gorkim i oporim tonom. 

 

- Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu gde smo se doselili kada sam imao šest godina i na čudan način mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku - pričao je Milan u emisiji "Tri želje za zlatnu ribicu" Ireni Mišović o tome kako mu je rokenrol bio način života, a muzika vazduh koji je udisao i koji ga je pokretao.

Iako u početku nije imao podršku roditelja za izbor muzike kao životnog puta, ipak su ga podržali već nakon prvog hvalospeva u novinama koji je veoma brzo usledio.

- Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate - otkrio je svojevremeno magazinu Ćao, a upravo je njegov otac bio glavni krivac za Milanov izbor profesije pošto mu je kupio prvu gitaru i upisao ga u muzičku školu.

- Osamdeset prva, druga i možda treća bile su veoma interesantne godine jer je tada bila manija žurki po Beogradu i postojao je određeni krug ljudi koji je se ludo zezao. Nešto u vazduhu je visilo, neka dobra atmosfera, svi su bili zajedno i svi su imali simpatije za svoje bližnje. Iz te euforije isplivale su tri beogradske grupe: Idoli, Električni orgazam i Šarlo Akrobata koju smo osnovali Dragomir - Gagi Mihajlović, Dušan Kojić Koja, Vd i ja. Snimili smo za Yugoton ploču Paket aranžman, čime smo prestali da budemo demo-bend, već smo postali veoma poznati, prava senzacija. Svuda se pisalo o nama, pošto je svima izgledalo da smo iz istog fazona i da pripadamo istom pokretu. Koja je bio vrlo ozbiljan, Vd je u sve unosio dosta humora i ironije, a ja sam hteo da sve to zvuči kompaktno i melodično. Njih dvojica svirali su veoma slobodno, a ja sam to kočio jer nisam ni mogao pored pevanja da to postignem i sa gitarom - zabeleženo je u monografiji Milana Mladenovića "Dečak iz vode" autora Flavia Rigonata.

Slava koju je stekao i brojni obožavaoci koji su ga pratili kao frontmena EKV-a nisu mu pričinjavala zadovoljstvo. Milan je želeo da ljudi vole njegovu muziku, a ne njega. Međutim, najupornije su bile devojke koje su ga pratile, ljubile, za njim vrištale. Ipak, iako se o njegovom privatnom i intimnom životu veoma malo zna, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj devojci posvećena je i pesma "Oči boje meda". U tom periodu, negde početkom devedesetih njegovo srce po svaku cenu želela je da osvoji i novinarka Luna Lu, a to joj je nakratko pošlo za rukom u periodu kada su Maja i Milan raskinuli. Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i nikada narkoman.

Početkom 1994. Mladenović je boravio u Brazilu gde je sa Milanom Subotićem Subom, nekadašnjim frontmenom grupe Rex Ilusivi, snimio poslednju album Dah anđela.

 - To je neka vrsta psihodeličnog samba-roka s balkanskim uticajem. Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz naše perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te ljude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno, pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. To je siromašna zemlja, ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bismo od njih i mi mogli mnogo da naučimo kako da budemo tolerantniji i opušteniji - izjavio je Milan, a oni koji su ga poznavali tvrde da nikada nije preboleo bratoubilački rat na prostorima bivše Jugoslavije i da je upravo to bio konačan potpis na njegovoj umrlici.

- Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno - nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred... Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život - zabeležene su Milanove reči u monografiji.

- Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine - reči su kojima je završena njegova monografija.