SRBIJO, ŠTO DALJE OD OVIH... Ukrajini status kandidata... A, ZAŠTO NE I BIH ILI GRUZIJI?! Bosna jasna, pola države voli Ruse... Gruzija... Pa, nema nacista, to je problem!

Fotoilustracija/Pixabay

17:41 Planeta 0

Fakti/Informer | 26. 06. 2022.

SRBIJO, ŠTO DALJE OD OVIH... Ukrajini status kandidata... A, ZAŠTO NE I BIH ILI GRUZIJI?! Bosna jasna, pola države voli Ruse... Gruzija... Pa, nema nacista, to je problem!

Na beslovesnu odluku organa Evropske unije da se Ukrajini, zemlji kojoj se u bliskoj budućnosti ne može predvideti ni status ni teritorija, hitno i bez ikavih dosad poznatih principa - daje, takoreći daruje, status kandidata za članstvo u Uniji - Orban je dodao i Bosnu i Hercegovinu


I Gruziju, koja je inače figururala u prvotnom predlogu, a onda povučena. Zašto povučena? Valjda zato što u Griziji nema (neo)nacista? Ili se nisu pokazali? A i BiH je slaba - bar pola zemlje ne samo što ne mrzi Ruse, nego - naprotiv.

U najmanju ruku je, piše Slobodan Reljić, blesava sama ideja o ubacivanju antiruskih država kao „dobrih" u Uniju, na evroazijskom kontinentu, koji je bez Rusije kao godina bez tri godišnja doba. Kako je to uopšte moguće? Ujedinjena Evropa bez najvećeg dela? A moguće je. Ne ujedinjenje, nego podizanje fantazmagorije koja će neko vreme sijati kao „ujedinjenje".

Neko vreme. Ali koga briga.

Odsustvo istina i suočavanja s realnošću je nezaobilazna činjenica civilizacija u opadanju.
         
Čuveni nemački fizičar Verner Hajzenberg (1901-1976) je govorio da je „istina" samo ono što možemo da izmerimo. Kad taj princip iz prirodnih nauka prenesemo u živo društvo, „onda istina nastaje tamo gde nešto treba da važi kao 'istina', ako se dakle ponovilo mnogo puta i pokazalo kao ispravno… više o istini ne odlučuje um, spostvena savest, ili moralni zakon u meni, već autoritet posrednika, a njegova snaga ubeđivanja leži pre svega u kvantitetu, dakle u stalnom ponavljanju svoje istine."
         
Istina postaje „ono što većina ljudi prihvati kao istinu. Priznaje se takva istina koja obećava najveće prednosti u društvu. Ovo važi čak i kad svako zna da je neka pojava zapravo laž, premda to niko ne kaže javno i glasno. Ljudi svakodnevno žive sa lažima, a istovremeno i oni sami učestvuju u toj laži. Tako prosto začuđuje kako se svi tako ravnodušno odnose prema istini. Zbog toga tako malo ljudi i učestvuju u javnom životu društva, u politici. A uzrok je prost: jasno im je koliko su ljudi spremni da žive sa lažima", objašnjava nemački mislilac  Frank Lison u delu Preziranje sopstvenog - o kulturološkoj samomržnji u Evropi (Informatika a.d, Beograd, 2022).
         
Danas laž kuliminira u političkoj korektnosti: „Svakodnevno se čovek vaspitava da laže, pa je to odavno postala opšte priznata forma istine. Danas je čoveku veoma teško da vidi razliku između laži i istine. Jer istina je ono što javnost kaže."
         
Ja sam, recimo, vazda mislio da je Timoti Garton Eš engleski politički pisac. Ali, sve mi se muti kad čitam ovih dana kako savetuje Evropsku uniju da ne časi ni časa oko Ukrajine, jer „ako se dobro obavi, drugo veliko proširenje na istok (prvo je bilo posla pada Berlinskog zida) učinilo bi Evropsku uniju ne samo većom nego i samodovoljnijom u proizvodnji hrane, te ekonomski i vojno snažnijom."

Tanjug

Evropa više ne zna gde udara, sukob u Ukrajini uzdrmao je do temelja

         

„Mi Evropljani", veli Eš, „našli bismo se u boljoj poziciji da odbranimo sopstvene i vrednosti na nesigurnoj vetrometini između revanšistički raspoložene Rusije, sve moćnije Kine i Sjedinjenih Država na zalasku. Ali, takvo proširenje bi podrazumevalo i dalje produbljivanje našeg saveza. U protivnom bi zajednica od 35 članica postala disfunkcionalna. Na duži rok, uključivanje Ukrajine, Moldavije i Gruzije znači da se Rusija mora konačno pomiriti s gubitkom carstva i prihvatiti ulogu obične moderne nacionalne države. (Primer Britanije pokazuje koliko dugo taj proces može potrajati.) Zato bi novi talas proširenja na istok bio važan korak na putu do celovite i slobodne Evrope."

Pogledam, za svaki slučaj, u Vikipediju, da proverim, čovek se u globlanom digitalnom koncentracionom logoru ne može pouzdavati u svoja znanja i sećanja. Ali tamo i dalje stoji da je taj moj vršnjak „neokonzervativni britanski istoričar, autor i komentator. Profesor Evropskih studija na Oksfordskom univerzitetu."

         
To mu je, valjda, stajalište s kojeg se obraća auditorijumu. Priprema „mi" za „proširenje na istok".
         
To pokazuje koliko je u pravu Frank Lison kad kaže: „Na Zapadu postoje dve vrste ljudi: jedna, mala grupa čiji je život besni protest protiv laži jer ne žele da priznaju laž, i druga, ogromna većina, i njoj uvek pripadaju ljudi koji dominiraju politikom i kulturom."
         
Dakle, ništa ne sprečava Timoti Garton Eša da, posle Bregzita,  bude „mi" u Evropskoj uniji, ako to traži trenutak proizvodnje laži, naveliko.
         
Posledica je očigledna da - suštinska principijelna pitanja nisu više na dnevnom redu. Do juče su ona bila „zamenjena pitanjima raspodele materijalnih dobara. A ko je sit i dobro snabdeven, po toj logici, nema razloga da postavlja principijelana pitanja". Ali problem sa Rusima i Ukrajinskom krizom je što su posledice - glad i hladnoća zimi. Nisi ni sit sigurno, ni izvesno dobro snabdeven. Odnosno sve je ugroženo i nizvesno. Ali, princip ti više ne može pasti na pamet.
         
U hibridnom ratu koji je na delu u sukobu Rusije i NATO, odnosno SAD, a odigrava se na teritoriji Ukrajine, stvarnosti funkcionišu kao paralelne. Dok vam nestaje gasa, nafte i pšenice - vi možete da odjednom odbacite kriterijume, klastere, pregovaranja o poglavljima u Uniji i da razloge za višedecenijsko ponižavanje potencijalnih članova pred briselskim birokratama bacate niz reku.
         
Dakle, ne menjate pravilo pa onda pripuštate stvarnost, kako se učilo na paravnim fakultetima. Nego odmah postupate, kako vam treba. Može vam se,  jer ste vi izvikali „pravnu državu" kao evropsku vrednost! Vi možete i da šutnete „pravnu državu". Ima važnijih stvari, iako vi to do juče niste znali. A kad vam je Zelenski javio, odmah ste shvatili.
         
Ali, to je samo deo jednog stanja, boleštine koja bi, ako Evropa nekad ozdravi, mogla biti dijagnostifikovana kao „ukrajinski sindrom". Nova varijacija sindroma samopovređivanja. Ali, ovo ne vuče na stranu Minhauzenovog sindroma „mentalnog poremećaja karakterističnog po tome što se osoba pretvara da je bolesna i namerno izaziva simptome bolesti i samopovređuje se kako bi na sebe skrenula pažnju okoline". U ovoj situaciji ovo bi bilo zdravo.
         
Stanje jeste baš onakvo kako reče ovih dana Noam Čomski: „Kad bi postojali vanzemaljci, mislili bi da smo svi pomerili pameću. I bili bi u pravu."
         
Pamet Titmoti Garton Eša bi tu mogla da bude etalon, „merni instrument ili merni sistem namenjen da definiše, ostvaruje, čuva ili reprodukuje jednu jedinicu odnosno jednu ili više poznatih vrednosti jedne veličine kako bi se poređenjem mogle preneti na druga merila".
 
Taj izuzetni britano-evropljanin sve karte baca na Ukrajinu u EU. Poziva se na činjenicu da dve trećine „evropskih državljana odobrava otvaranje vrata Ukrajini",  ali priznaje da je „podrška u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji bila manja od 50 procenata. Kako se talas ratne solidarnosti sa Ukrajinom bude povlačio, dok čitava Evropa počinje da oseća ekonomske posledice pandemije i Putinovog rata, ova podrška bi mogla dodatno opasti." Pa šta. O tom potom.
         
Malo niže u istom tekstu Eš nalazi da će „entuzijazam za proširenje uskoro opasti", a „Ukrajina i Moldavija mogle bi se naći u čistilištu u kom veći deo zapadnog Balkana boravi već gotovo dve decenije. Po sticanju statusa kandidata, Severna Makedonija je 17 godina čekala na otvaranje pregovora, zbog protivljenja Grčke, a potom i Bugarske. Makedonci još veruju u EU, ali u Srbiji je podrška za članstvo opala sa 70 na 37 procenata."
         
Brižni srbofil Eš! Ali to je isti čovek, evrofil i znalac koji je u svom tekstu iz marta 1999. Zagonetka Centralne Evrope (The Puzzle of Central Europe) tvrdio „da Srbija, čak i ako jednog dana ispuni sve političke kriterije neophodne za pridruživanje 'civilizovanom svetu', za razliku od Hrvatske, neće postati deo (političke) Centralne Evrope, i dalje će biti na (geopolitičkom) Balkanu. Jer 'negde se mora podvući crta'."
         
Tako je to s crtama kojih se drže zapadni vladari i njihova intelektualna posluga - od „ni inča na Istok" (Berlin, 1989) do legitimisanja ideje da je najnormalnije da političke ličnosti koje ubrzano gube podršku sopstvenih naroda (SAD, Francuska, Bugarska, Nemačka, itd) imaju pravo da svim sredstvima „smenjuju" legalno izabranog vladara zemlje (Rusija) koji ima podršku svog naroda od 85 odsto.
         
Dok je evropski Istok bio na kolenima i ohole ucene su izgladale kao opravdane. Zbog „evropskih vrednosti", kako se to govorilo. Kad klekneš i … priznaš da si malo blesav, Evropa (kako sebe zove Unija) te primi. Onako gledaju te kao trećeklasnog, ali evo - tolerisaće te. Jer, nisi sposoban da izračunaš koliko će te to koštati.
         
Ali i trećeklasni sada postaju moć u ovakvoj organizaciji, koja gubi i smisao postojanja i logiku hijerarhije.  Piše ovih dana Tomislav Jakić, poznati hrvatski novinar starije generacije, kako od vremena potpredsednikovanja Dika Čejnija (2001-2009) u Vašingtonu „politički prostor zagađuje teza o podijeljenoj Evropi što je u međuvremenu postala gruba i tužna stvarnost".
         
Misli se na onu čuvenu Čejnijevu opasku o „staroj Evropi". Čejni je to lansirao „kako bi gotovo prezrivo odbacio države što su u začetku činile jezgru projekta ujedinjenja Evrope u korist dojučerašnjih sovjetskih satelita koji su, otarasivši se 'velikog brata' iz Moskve, spremno prihvatili njegovu inačicu s druge strane Atlantika".

Fotoilustracija/AP/Reuters

Bajden i Putinj imaju istorijsku odgovornos da planetu izvuku iz kandži svetskog rata

         
„Vidjelo se to", piše Jakić, „upravo u kontekstu posjeta Makrona, Šolca i Dragija Kijevu. Da, vidjelo se, ali svi se prave kao da ništa nisu vidjeli."

 Velika Trojka se odjednom, nenajavljeno pretvorila u četvorku „kada joj se pridružio predsjednik vlade Rumunjske". Četvorka je uvek veća od trojke.
         
Zapadnoevropska javnost je to gledala, kao svojetska u njeno doba. Moralo se „između redova" čitati da „Trojka dolazi iz zemalja 'stare Evrope' prema kojima 'nova Evropa', dakle njezin istok (i Amerika što stoji iza njega), gaji nepovjerenje, jer još uvijek kao da misli da evropske budućnosti bez Rusije nema. Pa joj je u posljednjem trenutku pridodan i Rumunj, predstavnik te 'nove Evrope', valjda da pripazi što ova trojica govore, da spriječi da iznesu - možda - i nekakav prijedlog o obnavljanju ukrajinsko-ruskih pregovora, a na podlozi nedavne Makronove izjave kako ne treba težiti 'ponižavanju Rusije'. Pa su, dakle, moćni Evropljani sa Zapada imali kontrolora s Istoka. I prihvatili su ga. Ponižavajuće."

Ali, to je malo poniženja

Jer, kad jednom pokažeš da ne smeš da se braniš od bitange u salunu onda će bitanga biti migom ohrabrivana da nastavi dalje. Ponižavanje ponižavanje stiže.
 
„Dva dana nakon njih u Kijev je dojurio britanski premijer Džonson, najvjerojatnije da provjeri ostaje li Ukrajina i dalje čvrsto na kursu rata s Rusijom sve do - kako je uvjeravaju - konačne pobjede. Danas se tvrdi da je Džonson prvi puta posjetio Kijev kako bi spriječio nastavljanje ukrajinsko-ruskih pregovora u kojima se bilo počelo ocrtavati nešto poput osnove za prekidanje sukoba, a na bazi ukrajinskog prihvaćanja statusa neutralne zemlje, dakle odustajanja od ambicije da uđe u Atlantski pakt. Ta interpretacija nikada nije potvrđena, ali nije ni demantirana. I sada Džonson, političar koji je upeo sve snage da svoju zemlju izvede iz Evropske unije, dolazi provjeriti nisu li trojica ključnih evropskih (!) političara u Kijevu ipak nešto 'pokvarili'. Kontrolor iz 'nove Evrope' za vrijeme posjeta, naknadni kontrolor iz jedine zemlje koja je napustila Evropsku uniju - nakon posjeta. Može li poniženje 'stare Evrope' biti veće?"
         
Može, kad posle Džonsona Timoti Garton Eš na naučnoj bazi objasni: „Niko ne može osporiti da se Ukrajinci bore i ginu za Evropu. Obrazlažući pozitivno mišljenje Evropske komisije, jedan visoki zvaničnik iz Brisela rekao je: 'Komisija ne zaboravlja da je Ukrajina jedina zemlja u Evropi u kojoj su pucali na ljude i ubijali ih zato što su izašli na ulice sa zastavama EU. Ne možemo im sada reći: 'Žao nam je, izabrali ste pogrešnu zastavu'."        

Ma, može, samo nije trenutak - sada. Mogu još nečemu poslužiti. A reći će im se. Onolikim koliki preostanu.

Nikome to u tužnoj Evropi neće biti problem. Jedino, „kad bi postojali vanzemaljci, mislili bi da smo svi pomerili pameću. I bili bi u pravu." Ali, baš Evropljane briga. Oni će uzeti potvrdu u Vašingtonu da su bili zdravi.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.