TEŠKA ISPOVEST ARGENTINCA! Novak je zaslužan za to što sam ŽIV

Tanjug

13:41 Tenis 0

informer.rs | 23. 10. 2021.

TEŠKA ISPOVEST ARGENTINCA! Novak je zaslužan za to što sam ŽIV

Prethodnih dana u teniskim krugovima je glavna tema Argentinac Franko koji je posvetio tetovažu Novaku Đokoviću, ali je sada na površinu isplivala teška životna priča Srbinovog fana


Ovaj 21-godišnji momak je zaludeo planetu svojom 40:15 tetovažom, ali ona nije samo simbol Đokovićevih pobeda nad Rodžerom Federerom.

Naprotiv, ona simbolizuje i to kako je zahvaljujući Novaku uspeo da pobedi u surovoj borbi za život.

Kompletnu Frankovu životnu ispovest koju je podelio sa javnosti možete pročitati u nastavku.

- Pa, već neko vreme maštam da napišem nešto što opisuje moj odnos prema Novaku Đokoviću. U ovom trenutku sam u avionu i putujem ka Njujorku (10 godina nakon momenta u kom sam bio svedok US Opena 2011. kada je Novak podigao svoj prvi pehar u Njujorku, pobedivši Federera u polufinalu, izgubivši dva seta i sačuvavši dve meč lopte na servis Švajcarca u petom setu). Posle toga je pobedio Nadala u četiri seta i podigao trofej. Sada idem da bih pratio najvažniju osobu u mom životu u onome što bi moglo da bude istorijska prekretnica i ne mislim da postoji bolje vreme da ispričam šta mi Novak Đoković znači. Da bismo to uradili, moramo da se vratimo nekoliko godina unazad i napravimo paralelu između mog života i nekih teniskih rezultata i onda dođemo do konačnog zaključka.

JANUAR 2008.

Moje prvo sećanje na ovaj veliki sport, koji se zove tenis. Bio sam na odmoru kod prijatelja. Televizija je bila uključena i prenosili su finale Australijan opena, Novak Đoković igra protiv Žoa Vilfrida Conge. Od tog trenutka moj život se zauvek promenio (još uvek ne mogu da shvatim da li je bilo na bolje ili na gore, verovatno prvo). Prolazio sam kroz prilično neobičan trenutak za dečaka od osam godina: pokidao sam prednje ukrštene ligamente i to je vrlo čudno za osobu tog doba (šansa je jedan naprema milion, rekli su mi lekari). Operisan sam u septembru 2008. i prošla je čitava godina u oporavku, tek posle toga sam mogao opet da trčim. Nisam mogao da igram fudbal, moj omiljeni sport u to vreme, prošao sam kroz bezbroj kinezioloških sesija, bio sam veoma mlad i nisam imao snage da radim sa velikim opterećenjima. Kod adolescenata/odraslih osoba, potpuni oporavak obično traje 6 meseci. U svakom slučaju, nakon što sam video kako Srbin osvaja svoj prvi grend slem, postao sam fanatik za sport i njega.

Voleo sam imitacije koje je pravio o različitim igračima (Nadal, Šarapova, Rodik i drugi). Čim sam završio rehabilitaciju, počeo sam da uzimam časove tenisa i 2010. i 2011. kupio sam njegove rekete i još ih čuvam sa velikom ljubavlju i nespornom nostalgijom. Ušao sam u savez u svojoj zemlji (Argentina) i odigrao tri turnira, ali pošto nisam imao dovoljno vremena, 2012. sam prestao da treniram. Pomama za momkom iz bivše Jugoslavije nikada nije prestala.

SEPTEMBAR 2011.

Srećom, dobio sam priliku da sa porodicom otputujem u Njujork. Nesumnjivo je glavni razlog tog putovanja bio dolazak na US Open. Sreća je bila na mojoj strani i, na potpuno epskom turniru, Srbin je na kraju krunisan. Imao sam 11 godina i nisam mogao da zamislim da je moguće pobediti u meču sa dva seta minusa, a kamoli protiv Rodžera Federera. Počeo sam da plačem kada se završio drugi set. Osećao sam se prazno, bez nade i bez snage da nastavim da navijam. Moj stari (Federerov fan i Italijan) je počeo da skandira i peva Novaku na italijanskom, njegovom drugom jeziku posle srpskog, kada je ceo stadion bio uz Švajcarca, tog vrelog popodneva u kom je alkohol igrao zanimljivu ulogu… Kraj priče je poznat i prepričavanje velikih Noletovih pobeda u narednim godinama nije nešto što me sada zanima, osim ovih ključnih pobeda.

U 2015. godini, nažalost, počeo sam da patim od napada panike i paranoje, tako da mi je postalo veoma komplikovano da pratim jednu od njegovih najboljih godina koja je uključivala pobedu u tri od četiri Grend slema te godine, uz pet turnira Master serije 1000, uz završni Masters turnir.

Pored toga, sakupio je najviše ATP bodova u jednoj sezoni u istoriji. Kao trešnja na torti, sledeće godine je postigao nešto što nijedan od njegova dva istorijska rivala ne bi, osvojio je četiri grend slema u nizu. Tek do kraja 2017. nisam znao ili nisam mogao da naučim da kontrolišem ove iznenadne napade, pa na sreću i nisam mogao previše da pratim njegovu tragičnu sezonu 2017. kada je skoro pola godine propalo zbog povrede lakta koju je vukao od 2016.

DRUGA POLOVINA 2018.

Za mene komplikovan trenutak. Kada sam već pronašao način da kontrolišem svoje napade panike, pojavili su se i drugi problemi mentalnog zdravlja. Anksioznost, psihoza, depresija i šizofrenija. Sa 18 sam retko izlazio iz kuće i sa skeptičnim pogledom na terapiju bio sam sasvim sam u mentalnom ratu u mojoj glavi koji je trajao do početka 2019. Tada je Novak Đoković postao mnogo više od heroja i idola, postao je simbol. Prolazeći kroz situaciju da ni na koga nisam računao (moja greška, bio sam previše zatvoren i sam nosio veoma težak teret), Srbin se pojavio kada mi je bio najpotrebniji. Donosio mi je radost baš kad mi je bila najpotrebnija. Novak mi je dao serotonin koji moj mozak nije mogao da proizvede. Novak je bio svetlo na kraju tunela.

2019. I "NEUTRALNA" PRVA POLOVINA GODINE

Od te godine ne želim mnogo toga da ističem, samo ću posvetiti nekoliko reči onome što je po mom mišljenju bilo najvažnije finale u istoriji tenisa. Vodi Federer sa 40: 15 na meč lopti i već sam se spremao da ustanem sa stolice da aplaudiram veličini Rodžera Federera. Kakva je to bila iluzija. Ponovo, kada je sve izgubljeno, Nole uspeva da pobedi u meču koji je promenio istoriju sporta, meču u kojem je Federer mogao da najavi povlačenje na ceremoniji sa trofejem u rukama. Novak nije igrao samo tog popodneva protiv svog protivnika, već je, kao i mnogo puta, igrao protiv publike. Navijali su za njegove neiznuđene greške, pa čak i njegove dvostruke greške. Mogu da razumem tu vrstu fanatizma, pominjem je samo da bih istakao koliko je taj turnir bio komplikovan i sjajan. Nekoliko meseci kasnije pojavili su se (opet) novi mentalni problemi. Anksioznost u društvu i depresija, moj najbolji prijatelj.

Čitave dane sam proveo bez ustajanja iz kreveta dok konačno nisam odlučio da potražim pomoć i počela je terapija. Napredak je bio postepen i malo-pomalo mi se vraćala volja za životom. Do kraja godine moja depresija je bila skrivena, ali moja anksioznost je i dalje bila kritična. Sledeće godine se pojavila pandemija i ja sam napustio terapiju. Ja sam, kao i mnogi drugi mladi ljudi, pao u još jednu depresivnu jamu.

US OPEN 2020.

Prekretnica te godine. Nekoliko puta je rezultat izazvao toliko besa u meni, kao ta diskvalifikacija protiv Buste, ali to je bila iskra i motivacija koja mi je bila potrebna da dovedem život u red.

Ako je Nole pogođen nečim, moram da budem jak, dugujem mu to. Vratio sam se sportu, nečemu što je uvek bio stub u mom životu. Vratio sam se da igram tenis, pomalo i da igram fudbal. Osvojili smo Masters 1000 i izgubili finale Rolan Garosa protiv neizbežnog Nadala. Poraz koji me uopšte nije povredio, jer posle tragedije u Njujorku od pre nekoliko meseci, nisam očekivao da će se Đoković tako brzo sabrati. Moje mentalno zdravlje se dramatično poboljšalo kada sam nastavio terapiju i započeo psihijatrijsko lečenje. Ostatak godine i početak 2021. bili su veoma pozitivni.

FEBRUAR 2021, POČETAK NAJKRITIČNIJE I NAJTEŽE GODINE U ŽIVOTU

Australijan open se približavao i trebalo mi je nekakvo pojačanje da napravim veliki skok u životu. Svu tu odgovornost stavljam na Srbina. Patio sam kao nikada ranije, povreda protiv Frica, nerazumljiv meč protiv Zvereva i finale protiv Medvedeva koji je upravo osvojio Bersi, Masters turnir i vezao 20 pobeda. Noge su mi se tresle. Meč je bio mnogo jednostavniji nego što smo svi očekivali i ja sam se slomio na kraju meča. Briznuo sam u plač i pustio grlo do nivoa stratosfere. Činilo se da je moj život (konačno) krenuo na pravi put i imao sam dva najbolja meseca u svom životu mentalno i emocionalno.

USKRS 2021.

Postepeno, počevši od prvih dana aprila, počeo sam da primećujem pad raspoloženja. Brzo sam o tome razgovarao sa svojim psihijatrom i počeo da uzimam antidepresive. Oni neće delovati četiri meseca. To je bilo najgorih 16 nedelja u mom životu. Četiri meseca bez ustajanja iz kreveta i dva meseca bez odgovora na poruku. Na sreću, nikada nisam odustao od lečenja ili terapije. Koliko god da je to bila najgora depresija koju sam ikada doživeo, nikada nisam propustio da vidim svetlo na kraju tunela, tako da sam zadržao puno poverenje u ono što zovem svoj tim, koji se sastoji od mog psihijatra i mog analitičara. Nažalost, iako nije iznenađujuće, anksioznost je ubrzo usledila i morao sam da povećam doze anksiolitika.

Među toliko loših stvari, nije se pojavila nijedna druga, sem njega, pojavio se on. Počeo je sezonu na šljaci pokazujući dobar nivo samo u Rimu. Zatim je pobedio u Beogradu, nedelju dana pre Rolan Garosa, na turniru koji je na papiru izgledao kao formalnost, ali nije bio tako lak.

ROLAN GAROS 2021.

Možda i najvažniji turnir za mene lično. U mom najgorem trenutku, i epskim mečevima, Srbin stiže do polufinala protiv najvećeg favorita koji je želeo da obori rekord Grend slema. U jednom od najboljih mečeva u godini, Nole je pobedio u meču, a onda je dobio finale koje je bilo mnogo ‘uzbrdica’. Ali to je značilo mnogo više od samog rezultata i pobede u GS. To je bila moja prva radost posle mnogo vremena toliko da posle pobede protiv Nadala i Cicipasa nisam mogao da se suzdržim i ovaj put je plač bio gori nego posle Australijan opena. U vazduhu se osećao prolećni osećaj, čvrsta i konkretna nada u budućnost. Bilo je to ogromno olakšanje. Ali, nažalost, bilo je vrlo malo vremena za slavlje i opuštanje, za samo dve nedelje je počeo Vimbldon, a Nole je bio favorit. Taj turnir je bio manje dramatičan od prethodna dva, iako nije bilo lako nositi se sa pritiskom pariranja Federera i Nadala u GS. Vimbldon se završio (naravno da sam ponovo rasplakao) i nedelju dana kasnije sam se vraćao da vidim svoje prijatelje malo po malo.

Polako sam doveo svoj život u red i ponovo se fokusirao na sport. Ovog puta je to bila košarka.

Pri kraju ove teniske priče, vreme je da analiziramo kakve su bile Olimpijske igre. Jedinstvena šansa da osvoji Zlatni slem i zlatnu medalju. Poraz od Zvereva je bio veoma težak, ali još teže je bilo čitati laži i izvrtanje izjava tokom i posle turnira. Mislio sam da ću ponovo pasti, ali nisam dozvolio sebi, imao sam sve spremno za ovaj US Open i morao sam biti skoncentrisaniji nego ikad. Za kraj, želim prepričati neke stvari koje čovek iz bivše Jugoslavije proizvodi u momku iza tastature. Svaka pobeda, svaki poraz, svaka slika ili svako njegovo pojavljivanje u mislima inspiriše me da napredujem, da budem bolji čovek, da budem ljubazan i pun poštovanja prema svim ljudima, čak i onima koji nemaju najbolje namere. Nole me motiviše da budem najbolja moguća verzija sebe, da budem bolji nego juče i to je nešto što je čak i paradoksalno. Kao što ste možda pročitali, moj odnos sa Srbinom je malo toksičan, tačnije, nezdrav.

Većinu vremena veoma zavisim od njega, nema ni dana da ne pomislim na Novaka Đokovića. Ali kao što ponekad dinamika našeg odnosa može biti štetna, može biti i najlepša od svih. Iz dana u dan prisiljavajući sebe da budem dobra osoba, empatična i velikodušna. Trudim se da širim dobre vibracije u bilo kojoj situaciji i okruženju. Novače Đokoviću, ne znam šta bih bez tebe. Kada niko nije bio tu za mene, nikad nisi otišao. Fanatizam ili strast je premalo da se ovo opiše. Za mene je to bolest i ponosan sam što bolujem od nje. Rodio se i odrastao u vreme rata na Balkanu, bio je alergičan na gluten i to nije znao do 2010. a došao je do elite sporta i postao legenda.

Čovek je koji se pokazuje upravo onakvim kakav jeste; skroman, iskren, harizmatičan, zabavan i autentičan. Ali najvažnije: ČOVEK.

Ipak, još uvek postoje ljudi i veliki deo zapadne štampe koji izmišljaju lažne priče, izvrću tvoje izjave i pažljivo čekaju bilo kakvu grešku da momentalno napadnu kao gomila hijena koje žele da ulove jelena. Neka pričaju dalje. Zauvek si mi promenio život, Nole.

Život bih dao za tebe jer bez tebe najverovatnije ne bih imao život.

Kao što je rekao Kobi Brajant, vaš veliki prijatelj: oni mrze samo velike. Hajde da mu osvojimo ovaj pehar, na njegovom rodnom tlu. Daj sve od sebe na terenu, a ja ću to učiniti sa tribina.

Volim te više od bilo koga drugog, Franko.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.