RUSIJA NIJE PRIZNALA REPUBLIKE DONBASA ZBOG PUNO AMBICIOZNIJEG PLANA ZA UKRAJINU! Velika igra Moskve i Vašingtona, POBEDNIK UZIMA SVE!

AP/fotomontaža

22:55 >> 23:01 Svet 0

Logicno | 05. 11. 2019.

RUSIJA NIJE PRIZNALA REPUBLIKE DONBASA ZBOG PUNO AMBICIOZNIJEG PLANA ZA UKRAJINU! Velika igra Moskve i Vašingtona, POBEDNIK UZIMA SVE!

Donbas je u ratu više od pet godina. Donjecka i Luganska Narodna Republika od proleća 2014. trpe agresiju Kijeva, koja nikada nije prestala, iako je rat iz aktivne faze prešao u fazu pozicionih borbi i bombardovanja rubnih delova DNR i LNR od strane ukrajinske vojske.

Armija Donbasa, nekad "narodne milicije", ne mogu uzvratiti istom merom jer su se ukrajinske snage ukopale u naselja u kojima žive rođaci, prijatelji i poznanici boraca s teritorija koji je proglasio neovisnost od Kijeva. Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku nije priznao niko, čak ni Moskva. Na području ove dve republike, veličine nešto više od 15 000 kvadratnih kilometara je u vreme izbijanja sukoba živelo 3,8 miliona ljudi.

Postoje mnoge verzije zašto Rusija nije priznala nezavisnost narodnih republika. Sudbina i budućnost Donbasa ostaju nerešene pet godina, a na tim teritorijama se nastavlja rat čiji kraj još nije na vidiku. Za to vreme nije pronađeno nikakvo političko ili vojno rešenje za ovaj sukob. Do sada su jedini sporazumi o njegovom statusu, priznati na međunarodnoj razini, oni iz Minska.

Uprkos očiglednoj beskorisnosti sprovedbe sporazuma, svi koji su uključeni u sukob izjavljuju da za Sporazum iz Minska nema alternativu. Naravno, postavljaju se pitanja zašto se sporazumi ne sprovode i zašto, uprkos tome, nisu raskinuti, ili zašto nije predložen neki drugi efikasniji mehanizam za rešenje sukoba.

Poznato je da je za okončanje bilo kojeg rata potrebno otkloniti uzroke koji su do njega doveli, bez čega se u osnovi nijedan rat ne može rešiti.

Uzrok sukoba bio je državni udar u Kijevu kojeg su organizovle SAD, a pomogla Evropska unija. Usledio je oružani odgovor Donbasa neonacistima koji su došli na vlast, koji su silom hteli asimilirati celokupno stanovništvo u državu koja je prigrlila ideologiju ukrajinskog kolaboracionista iz Drugog svjetskog rata Stepana Bandere.

Izbijanje rata na granicama Rusije je ujedno deo američkih planova za pretvaranje Ukrajine u antiruski mostobran i uvlačenje Rusije u oružani sukob s Ukrajinom.

Uspeh SAD u Ukrajini je olakšan nemešanjem ruskog vodstva u ono što se događalo u susjednoj zemlji, osim dobro poznatih događaja na Krimu. Masovni protesti na jugoistoku, referendum o nezavisnosti i narodni oružani ustanak na Donbasu odvijali su se bez sudelovanja Moskve, a mnogi tvrde i protiv njene volje i želje.

AP/fotomontaža

Proces rešavanja sukoba u Donbasu prošao je nekoliko faza, počevši u aprilu 2014. potpisivanjem Ženevskog memoranduma od strane EU, SAD, Rusije i Ukrajine, kojim je Zapad pokušao zaustaviti masovne narodne proteste na jugoistoku zemlje i razoružati vojsku u Donbasu. Ništa od toga se nije dogodilo, a protesti su se širili. Ukrajinske vlasti ih nisu uspele suzbiti, a do ukrajinske granice je premešten impresivan kontingent ruskih trupa. Zapad je bio uplašen odlučnim postupcima Rusije na Krimu i bojao se širenja kampanje na celi jugoistok. Štaviše, nije zaboravio kako se Rusija brzo "pozabavila" Južnom Osetijom i Abhazijom.

Zapad je odlučio delovati odlučnije i 7. maja poslao je svog izaslanika u Moskvu, koga je zastupao šef Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OESS), Didier Burkhalter, koji je Moskvi dao ponudu koja se nije mogla zanemariti, a kasnije ćemo objasniti i zašto. Navodno je Moskva upozorena da bi se Rusija, ukoliko se krimski scenarij bude širio, mogla naći u potpunoj međunarodnoj, političkoj i ekonomskoj izolaciji. SAD su to zaista mogle organizovati, ali govorimo o 2014.

Tada je na konferenciji za novinare Vladimir Putin prvi put preporučio odgađanje referenduma u Donbasu, Rusija je povukla trupe s ukrajinske granice i ubrzo priznala rezultate predsedničkih izbora.

Ipak, 6. juna 2014. godine, na godišnjicu savezničkog iskrcavanja 1944. u Normandiji, čelnici Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine, bez sudelovanja američke strane, složili su se da u "Normandijskom formatu" zajedno reše sukob u Donbasu. Bio je to uvod u Sporazume iz Minska. Već tada je utvrđeno da se Donbas pod određenim uslovima treba vratiti u Ukrajinu.

Milicije Donbasa i dobrovoljci su se nastavili boriti protiv opremljenije ukrajinske vojske, a sudbina republika već je bila unapred određena.

Nakon pregovora predstavnika Ukrajine i Donbasa krajem juna je sklopljeno primirje, ali je Petro Porošenko prekršio sporazum i pokrenuo napad na Donbas s ciljem likvidacije republika vojnim sredstvima. Bio je vrlo blizu ostvarenja tog cilja. Snage ukrajinske vojske i kriminalne neonacističke skupine bataljona Desnog sektora su verovale da će bez problema poraziti lokalne milicije.

To bi bio ozbiljan strateški poraz za Rusiju, koja nije direktno intervenisala, ali je pružila svu potrebnu pomoć Donbasu, uključujući slanje dobrovoljaca, od kojih mnogi s velikim ratnim iskustvom iz borbi u Pridnjestrovlju, Čečeniji, čak i veterane iz Afganistana. I Donbas je preživio.

Zašto je Putin odlučio čekati?

Postoje mnoge verzije zašto Rusija 2014. godine nije poduzela ozbiljne mere za oslobađanje Donbasa, možda i celog jugoistoka, a prema nekima sve do Dnjepra, uključujući grad Odesu. Od svih verzija je najlogičnija da Rusija u to vreme naprosto nije bila spremna za globalno sučeljavanje sa Zapadom.

SAD su tada mogle srušiti ekonomiju Rusije i zemlja ne bi mogla opstati. Rusija je 2014. trebala dovršiti naoružavanje vojske, organizirati proizvodnju komponenti koje su ruskom vojno-industrijskom kompleksu isporučivane iz Ukrajine, pokrenuti vlastiti sistem naplate umesto međunarodnog sistema SWIFT kojeg kontrolišu SAD, omogućiti izvoz plina da zaobiđe Ukrajinu, diversifikovati privredu i provesti supstituciju uvoza, ojačati poljoprivredu i postići samodovoljnost prehrane i tek onda prihvatiti izazov za moguće globalno sučeljavanje sa Zapadom. 

Public

Te 2014. godine je Rusija jednostavno bila u  situaciji da sebi nije mogla dozvoliti luksuz punog embarga Zapada i njegovih saveznika poput Australije, Japana, Južne Koreje, Novog Zelanda, Kanade i drugih zemalja iz zapadne orbite. S politikom kakvu je vodila, Moskva je uspela ograničiti štetu na "ciljane sankcije" koje nisu uništile rusku ekonomiju. Učinak sankcija se osetio 2015. godine, a već 2016. su stvari krenule nabolje. Za rešavanje svih tih zadataka je trebalo vremena i Rusija se tek sada približava rešenju tih problema.

Moskva je diplomatskim putem pokušavala intervenisati, dok je istovremeno pružala humanitarnu i vojnu pomoć Donbasu. Na bivšeg ukrajinskog predsednika Porošenka, iako uzalud, vršen je pritisak za sprovedbu Sporazuma iz Minska, prema kojima se Donbas trebao vratiti u Ukrajinu. Međutim Porošenko pre, a Volodimir Zelenski sada, kao da teraju najbogatiju i najproduktivniju regiju iz Ukrajine. Nisu sproveli nijednu od odredbi iz Sporazuma iz Minska i stalno prete da će, ako se Donbas ne preda, biti prisiljeni na vojnu opciju.

Ali Porošenko pre i Zelenski danas kao da se ne sjećaju kako je ukrajinska vojska poražena u kotlovima u Ilovajsku i Izvarinu, te u blizini Saur-Mogile, kasnije u Debalcevu. Narodne milicije su tada desetkovale ukrajinske trupe, ali nisu planirale daljnje borbe i zauzimanje Mariupolja. U svakom slučaju, vojne pobede su prisilile Kijev da sjedne za pregovarački stol i potpiše Sporazume iz Minska.

U skladu sa sporazumima, strane u sukobu su Ukrajina i republike Donbasa, a Rusija, Nemačka i Francuska su međunarodni posrednici. Uprkos tome, Zapad čini sve kako bi Rusiju predstavio kao stranu u vojnom sukobu s Ukrajinom i nameće joj sankcije zbog neispunjavanja nepostojećih obveza.

Sporazumi iz Minska formalno teže mirnom rešavanju vojnog sukoba u Donbasu, ali predviđeni mehanizmi ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba. Sporazumi su mogli ispuniti samo jedan zadatak, važan u trenutku njihovog potpisivanja, a to je zaustaviti vruću fazu rata.

Sporazumi predviđaju vojne, humanitarne, privredne i političke aspekte rešenja sukoba. Izvodljiva su bila samo prva dva i delomično su sprovedena. Ugovori detaljno opisuju kako se treba provesti razdvajanje zaraćenih strana i na kojoj udaljenosti moraju biti određene vrste oružja. Ali ni to nije poštovano i ukrajinska je vojska na mnogim mestima zauzela "sivu zonu" i približila se položajima armije Donbasa. OESS nema nikakvu kontrolu nad situacijom, a granatiranja se nastavljaju na dnevnoj bazi.

Ukrajina vojnim sredstvima ne može zauzeti republike, kao što su u Ukrajini i SAD svesni da Rusija to neće dopustiti. Ruska vojska neće biti ni potrebna za ulazak na teritorij republika, ukrajinske trupe su na dometu ruskih projektila i vazduhoplovstva. Vojska Donbasa moraće samo prihvatiti zarobljenike.

Sukobi i granatiranja Donbasa bi se mogli zaustaviti, ali je za to je potreban pristanak Vašingtona, kojem je rat u Donbasu bio potreban kao faktor pritiska na Rusiju. Na početku sukoba SAD su pokušale uvući Rusiju u sukob, ali ona "nije ušla u rat" i očito je da sada to neće učiniti.

Situacija se tokom godina menjala. Rusiji je nametnut čitav niz sankcija, uključujući i za Donbas, a vojna konfrontacija tamo u ovoj fazi nije ni relevantna za SAD. Stoga prekid neprijateljstava u Donbasu može biti predmet sporazuma Rusije i SAD, koje odlučuju hoće li i kada zaustaviti ovaj rat.

fotomontaža

Moguće je organizirati i efikasnu kontrolu primirja bez sudjelovanja mirovnih snaga. Može se sprovoditi "unakrsni nadzor" svake strane u sukobu u "sivoj zoni". Slična shema je primenjena tokom uklanjanja raketa srednjeg dometa kasnih '80-ih, kada je sovjetska vojska kontrolirala uništavanje raketa u SAD, a Amerikanci u SSSR-u.

Na humanitarnom planu je bez ikakvih problema moguća razmena zatvorenika "svi za sve", jer za to postoje svi preduslovi. Za sada je zamenjeno 35 Ukrajinaca za 35 Rusa, a slične razmene su sprovedene i u dogovoru Kijeva s Donjeckom i Luganskom. No, još uvek ima ljudi koji neotrebno čame u bivšim zatvorima pretvorenim zarobljeničke centre.

Pitanje amnestije za sukobljene strane još uvek nije rešeno, jer ne postoji mehanizam za procenu stupnja sudelovanja onih koji su bili uključeni u sukob. Za Kijev su do ovog trenutka svi u Donbasu "teroristi i separatisti", čak i ako se radi o običnim ljudima koji su obavljali poslove snabdevanja jedinica i slično.

U privrednom pogledu, promena vlasti u Kijevu je obećavala da će ukinuti blokadu saobraćajnica i veze s republikama, kao što je bilo pre 2016. i nastaviti trgovinu industrijskim proizvodima i sirovinama. Pre svega, to treba Kijevu, koji kritično zavisi do uglja iz Donbasa. To bi osiguralo nastavak rada velikih preduzeća ukrajinskih oligarha i snabdevanje njihovih proizvoda Ukrajini. Ali ni tu se ništa ne menja, uprkos svim obećanjima Volodimira zelenskog u predizbornoj kampanji.

Unatoč službenim izvješćima o obnovi industrije i razvoju Donbasa, tamošnja situacija je vrlo teška, a većina poduzeća neradi. Stanovništvo ima problema s pronalaženjem posla, a ako ga ima, onda su plaće male. Zbog mogućih zapadnih sankcija, državne strukture Rusije ne obnavljaju industrije Donbasa, niti se proizvodnja integrira u ruske industrijske strukture. Ipak, stvorene su sheme za poslovanje preko banaka u Južnoj Osetiji i Abhaziji i prodaja onoga što se proizvede, posebno ugljena, preko „trećih entiteta".

Glavna preduzeća Donbasa nalaze se pod nadzorom najmoćnije ruske korporacije Rostek. Spoljno upravljanje preduzećima sprovodi kompanija "Vneštorgservice", posebno stvorena i registrirana u Južnoj Osetiji, na čelu s Vladimirom Paškovom.

Zbog zapadnih sankcija, ruske industrijske strukture ne idu u Donbas, a Vneštorgservice je prisiljen poslovati zaobilaznicama, što zahtjeva pomoć gospodarstvenika sumnjive reputacije, koji u sjeni provode sheme za opskrbu sirovinama i prodaju proizvoda, ali većina prihoda ne završava u proračunu republika.

Tako u Donbasu postoji industrijski potencijal i mogućnost njegovog razvoja, ali se on ne koristi, dok tokkom godina infrastruktura i oprema stare i propadaju, a upravljačke strukture nestaju zbog nedostatka kvalifikovanih stručnjaka. Sve su to problemi koji se moraju rešiti.

Politički, sporazumi iz Minska predviđaju rešavanje sukoba povratkom Donbasa u Ukrajinu s posebnim autonomnim statusom i decentralizacijom države, ali sporazumi nisu predvideli mehanizme kako to realizovati. Mere propisane sporazumima ne uklanjaju uzroke koji su doveli do sukoba, koji bi se trebali ticati ne samo Donbasa, već i cele Ukrajine.

Tako smo došli u situaciju u kojoj je nemoguće vratiti Donbas u današnju Ukrajinu, jer bi, uprkos svim jamstvima, decentralizaciji i posebnom statusu, Kijev odmah rasformirao lokalnu armiju, a jedinice lokalne policije ne bi mogle zaštititi stanovništvo od odmazde.

Bez rušenja ovakvog sistema vlasti u Ukrajini, zabrane postojeće ideologije i denacifikacije Ukrajine, jedini put Donbasa je dalje odvajanje od Ukrajine. Stoga je politički aspekt Sporazuma iz Minska mrtvo slovo na papiru.

Pobunjeni Donbas jeste neugodan faktor za Rusiju, jer je izgovor za uvođenje sankcija. U početku je ustanak doslovno zbunio Moskvu, kojoj nije bio potreban poput Krima, ni politički, ni ekonomski, ni vojno. Svi razumeju da je u ovoj fazi još uvek nemoguće integrisati Donbas u Ukrajinu, ali je takođe nemoguće priznati nezavisnost i integrisati ga u Rusiju. Zapad samo čeka taj potez Moskve da izvrši još veći pritisak na Rusiju.

Osim toga, priznanje i odvajanje republika ukida bilo kakvu mogućnost za povratak ostatka Ukrajine u sferu uticaja Rusije, a Moskva i ne krije da joj je cilj ponovno uspostaviti veze s bratskim ukrajinskim narodom, kojeg trenutno vodi manjina koja istorijski potiče iz austrougarske Galicije i zapadnih ukrajinskih provincija.

Zato je želja ruskog vodstva da "gurne" Donbas u Ukrajinu i ojača položaj proruskog stanovništva, kako bi se sprečio konačni gubitak Ukrajine, logična i razumljiva.

Reuters

Sjedinjene Države se takođe ne žure da se Ukrajina vrati u sferu uticaja Rusije. Uložili su previše napora u raskol i moraju zadržati svoju odskočnu dasku na samim granicama Rusije. Kremlj danas nema poluge da reši ovaj problem i zato "nema alternative" Sporazumima iz Minska. Ali isto tako ni Zapad nema alternativu i mora se pomiriti s tim da ovakva Ukrajina nije kandidat ni za EU, posebno ne za NATO.

Rusija je još u početku oklevala priznati izbor novog ukrajinskog predsednika Zelenskog i počela je preduzimati proaktivne korake u Ukrajini. Na primer, počela je izdavati ruske pasoše građanima DNR i LNR, iako takvi koraci ne govore o mogućem priznanju Donbasa, a još manje o njegovom uključivanju u Rusiju.

Priznanje nezavisnosti Donbasa ne uklapa se u ruski koncept rešavanja ukrajinske krize, ali odluka o davanju državljanstva građanima DNR i LNR ima dalekosežne posledice i poruka je SAD i ukrajinskim elitama da će, ako pređu „crvenu liniju" i napadnu ruske državljane u Donbasu, oni dobiti rusku zaštitu. Osim toga, to stanovnicima Donbasa uliva poverenje u njihovu budućnost i daje im mogućnost kretanja po teritoriju Rusije, dobijanja posla, obrazovanja, medicinske i socijalne pomoći. Stoga je ovaj korak puno više od običnog "dvojnog državljanstva", kako ga tumačimo mi u regiji.

Rusiji je zanimljiva cela Ukrajina, možda bez Galicije, ili barem jugoistok s Odesom i pristupom Pridnjestrovlju, ali trenutno nema preduslova za realizaciju takvih ciljeva. Ukrajinske „elite" su u potpunosti podređene Vašigntonu, društvo je demoralizovano i dezorijentisano i nema nikoga ko bi vodio narodni pokret protiv Kijeva.

Za sprovedbu ovog plana se verojatno gradi jasna strategija s nizom političkih, ekonomskih i socijalnih metoda i mehanizmima, moguće i vojnih, koji će vratiti teritorij i ukrajinski i ruski narod na njegovo istorijsko mesto u njegovoj civilizaciji. Za te svrhe će biti potreban svetionik, a to može biti samo Donbas, gde se zajedničkim naporima mogu formirati reformatorske snage bivše Ukrajine. 

Donbas bi trebalo da bude temeljito promenjen i radikalno očišćen od političke i ekonomske močvare u koju je bio uvučen. Trebao bi postati civilizovano i atraktivno središte za ujedinjenje zemalja jugozapadne Rusije. Naravno, to uopće ne znači promenu granica, već povratak Ukrajine u zajednicu istočnoslavenskih naroda, gde i pripada, a žurba  u tom procesu je loš saveznik.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.