TOG DANA SVI SMO DOBILI PORUKU NA VIBER... Nikada neću zaboraviti... Doktor Janković otvorio dušu: PRVA VREĆA KOJU SMO ZATVORILI BILA JE KOLEGINICA, BESAN SAM JER...

Tanjug/Tara Radovanović

18:15 Društvo 1

D.K. | 07. 03. 2021.

TOG DANA SVI SMO DOBILI PORUKU NA VIBER... Nikada neću zaboraviti... Doktor Janković otvorio dušu: PRVA VREĆA KOJU SMO ZATVORILI BILA JE KOLEGINICA, BESAN SAM JER...

Izazov je veliki i prebrodićemo ga zajedno. Klinički centar nema boljih ni kompletnijih lekara od nas. Mi smo poslednji nasip. Iza nas više nema ko. Srećno! Za čast profesije, pravo u neizvesnost u tešku borbu – ovu poruku je pre godinu dana kroz viber grupu uz raspored prvopozivajućih ekipa, svojim kolegama uputio Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju intenzivnu terapiju Univerzitetskog Kliničkog centra u Nišu, neposredno pre njihovog ulaska na odeljenje intenzivne nege gde su ih čekali prvi najteže oboleli od koronavirusa

Posle godinu dana Janković, koji je u međuvremenu postao koordinator svih kovid bolnica na jugu Srbije i zamenik direktora UKC Niš,  i njegovi ljudi i dalje vode borbu sa pošasti koja ne posustaje.  Priseća se kako je sve počelo i žali što se još nije završilo. 

- Ta viber poruka koja je stigla svim anesteziolozima značila je početak našeg uključivanja u tu borbu kojoj se još ne vidi kraj. Infektivna klinika je već bila puna a zgrada stare hirurgije se spremala za najteže pacijente. Zgrada je bila sablasno prazna a u njoj 80 kreveta u intenzivnim negama, respiratori, maske, helmeti (zaštitne kacige)… Prethodnu noć dežurni anesteziolog je već imao dve intubacije na Infektivnoj klinici. Ono što je sledilo posle je antologijska priča niškog zdravstva. U narednih petnaest dana u zgradi stare hirurgije više neće biti slobodnog respiratora a Klinički centar savijaće se pod pritiskom prijema enormno velikog broja pacijenata. Otvarali smo nove kapacitete, pulmologiju, staru kardiologiju, fizikalnu medicinu a onda je u kovid sistem ušla gotovo čitava zgrada novog Kliničkog centra. Tog 16. aprila imali smo skoro hiljadu pacijenata koje su moji ljudi reanimirali, intubirali i transportovali  – opisuje Janković prve dane sudara sa virusom koji je osvojio planetu. 


Korona je počela da odnosi prve živote, a Jankovića je posebno pogodilo to što je znao brata prve žrtve.  
- Prva vreća koju smo zatvorili i vratili se nazad na položaje bila je naša koleginica. Znao sam njenog brata. Zajedno smo odrasli, igrali fudbal u Leskovcu, kasnije studirali medicinu u Nišu. Nisam ga video više od dvadest godina. To se ne zaboravlja, ta hladna noć, sedim u Upravi KC sa tadašnjim direktorom Zoranom Radovanovićem… Okrećem telefon njenog brata … Žao mi je, moram ti reći… - priseća se Radmilo prve crne vesti koja mu se otkinula sa usana. 

D.K.

Klinički centar Niš


Neravnopravna borba sa nemilosrnim protivnikom za Jankovića i njegove kolege značila je i odvojenost od porodice, što im je veoma teško palo.
- Čitav mart i april proveo sam u bolnici. Pamtim uplašene oči svojih sinova tokom svakog video poziva… - Tata, jesi li dobro? I pitanje na koje nisam imao odgovor: - Kad ćeš kući ? Nisam mogao da ostavim svoje ljude, nije bilo vremena ni za pošten obrok, na mom radnom stolu je bila samo otvorena pašteta i mrvice od nabrzinu pojedenog zalogaja… Nije bilo vremena ni za to, stizale su neprestano nove poruke na viber:  “Nemamo mesta na pulmologiji!” “Treba nam hitno kiseonična glava na trećem spratu”…. Sanitetska vozila su čekala u redu  a u njima neretko ljudi u samrtnom hropcu, boreći se za vazduh -  govori lekar heroj.


Ipak veruje da će svemu ovome doći kraj ali da se to vreme neće zaboraviti.
- Ostaće priča o jednom zlom vremenu i velikoj hrabrosti, o očaju i uzdizanju. O suzama i radosti ispraćaja onih koje smo spasili. Ostaće priča o nama s početka. Mi nismo imali rezervni položaj, čast nam nije dala da se povučemo – zaključuje svoju ispovest Radmilo Janković.  
 

KOVID MU UBIO OCA

Komentarišući svoja osećanja nakon godinu dana od prvog sudara sa virusom, Janković kaže da su pomešana.
- Melanholija koja mi natapa dušu, bol koji me razdire zog onih kojih više nema a poznavao sam ih tako dobro, žal za ocem kojeg sam izgubio na svojoj jedinici intenzivne nege… Osećaj besa što smo opet u istoj situaciji zbog onih koji nam ne veruju i optužuju da smo dobro nagrađeni od “farmaceutske mafije”. Ali i osećaj inata i čojstva… nikada se nećemo predati, dovešćemo ovu bitku do kraja… Tone krvi i znoja, prepešačenih kilometara kroz blindirane hodnike ispred kojih piše “Stop – crvena zona”, trećina mojih ljudi zaražena, neki po drugi put… Uvek me peseče bol i bes kad čujem kako neki mumlaju u pozadini … Ti generali bez vojske, pukovnici bez ranjenih, kapetani bez vode i lađe… Čekaju da dignu sidro kad pučina bude mirna…Sram vas bilo… neljudi – ogorčeno govori Janković. 




Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.