ISPOVEST SARE VIDAK ZA INFORMER: CRNOGORCI SU ME DROGIRALI! U zatvoru sam jela splačine i spavala sa bubašvabama!

- Nisam mogla ni da pretpostavim da postoji tako strašno mesto kao što je Spuž. Prvog dana kada sam došla susrela sam se sa jezivom rutinom koju tamo primenjuju. Svakoga dana su nas primoravali da pijemo lekove za smirenje kao što su 'bensedin' i 'lorazepam', iako to nismo želeli. Pokušala sam da objasnim da meni treba terapija za moje zdravstvene probleme, a ne tablete za smirenje, ali niko nije želeo da me sasluša. Posle tih lekova osećala sam se ošamućeno, kao da nisam sva svoja. Da bih vam opisala koliko je to strašno bilo, reći ću vam da mi je majka kad me je videla kroz suze rekla: "Srećo, ti izgledaš kao da si drogirana." Tek treba da uradim analize da vidim kolike je sve to posledice ostavilo po moje zdravlje - priča naša sagovornica.

Prema njenim rečima, ćelije Spuža izgledaju kao u najgorim afričkim ili južnoameričkim zatvorima.

- Najviše mi je smetala nehigijena, jer je sve užasno prljavo. Nije nimalo prijatno kada spavate u ćeliji po kojoj gamižu raznorazne bube. Pokušavate da zaspite, a osetite da vam nešto mili po telu. Uz to, hrana je izuzetno loša. Nikada nisam bila izbirljiva i jedem sve, ali ono što sam tamo dobijala je bilo zaista nejestivo i za životinje, a kamoli za ljude. Zbog toga sam gladovala, dešavalo se da danima ništa ne pojedem, iako sam znala da će to biti pogubno po moje zdravlje. Nakon bolesti koju sam imala lekari su mi strogo preporučili da moram svakodnevno da jedem voće i povrće. Živela sam za dan kada su nas puštali u menzu, gde možete nešto da kupite i pojedete. Istina je da ni tamo ne prodaju baš zdravu hranu, ali sam barem mogla da uzmem nešto što može da se jede - priseća se Sara.

Ova žrtva montiranog procesa crnogorskog pravosuđa priznaje da su joj cimerke iz ćelije mnogo pomogle da izdrži 23 dana pakla, iako su mnoge od njih osuđene za najmonstruoznije zločine.

- Moram da budem fer i da kažem da su zatvorski čuvari i moje cimerke iz ćelije zaista bili dobri prema meni i pomogli mi da izdržim u onom paklu. Kada se nađu u velikom životnom problemu, ljudi se neverovatno zbliže. Ipak, problem je što u zatvoru, hteli ne hteli, morate svakodnevno da slušate o tragičnim životnim sudbinama ljudi sa kojima delite ćeliju i da se upoznajete sa razlozima zbog kojih su oni tamo. To vas užasno rastuži i osećate se još gore - tvrdi Sara.

Naša sagovornica priznaje i da je boravak u zatvoru ostavio strašne psihičke posledice. Događa joj se da naprasno brizne u plač ili da pomisli da je sve san i da će se opet probuditi u zatvoru.

- Ovo kroz šta sam prošla je strašno i traumatično iskustvo, ožiljci će mi ostati celoga života. Raspoloženje mi se naglo menja, dešava mi se da pričam nešto i samo odjednom briznem u plač. Takođe, imam osećaj da je sve samo san i plašim se da se ne probudim opet u zatvoru. Planiram da krenem kod psihologa kako bih sve ovo prevazišla i pokušala da vodim koliko-toliko normalan život - iskrena je ova nesrećna devojka.