NOVA KOLUMNA IVANA RADOVANOVIĆA! Devedesete na tronu!

Što bi rekao Milo, na delu je intronizacija 90-tih

I da sve bude još smešnije, em od njih prave mit oni koji se diče svojim nepristajanjem na svaku drugu mitomaniju; em većina njih, uz par izuzetaka, nikakve veze ni sa mitom ni sa decenijom nije imala.

Zato, hajde prvo da raščistimo sa mitom.

Jesu, u to vreme, postojale i žene u crnom, i Kandićka i Biserko, jeste Vuk, još na samom početku desetleća, pozivao na juriš, jeste bilo nezavisnih novinara, i studenata, protesta, ali je sve to bilo tek zrnce u decenijskoj prašini koju niko, ni vlast, ni njeni protivnici, nisu do kraja razumeli. Hoću da kažem, jesmo mi dizali prašinu, ali se ona, uvek, ponovo spuštala na 90-te, često i krvava. I niko nije bio dovoljno pametan, imao dovoljno znanja, da je i shvati, i počisti.

Dalje, to jeste bilo vreme svakojakih poraza, devastacije svega, ali niko od nas, koji smo bili protiv vlasti, nije u tome prepoznao ono što takva vremena, kada prođu, po pravilu, donose - mogućnost, šansu. Previše je, izgleda, bilo onih kojima je jedina šansa bila da sve ostane isto.

Đinđić je, doduše, probao, ali nije imao ni vremena, a verovatno ni snage, dok su se ostali, njegovi naslednici pre svih, te šanse uplašili, a najčešće je nisu ni hteli, pošto šansa zahteva i napor i hrabrost koje oni nisu imali.

I jeste da promoterima izmaštanih 90-tih to najmanje prija da čuju, ali prvi koji je shvatio da je propast dobra osnova za rast, bio je ovaj kojeg danas pokušavaju da uporede sa Miloševićem.
I čitavih dvanaest godina posle loše decenije, i posle svih strašljivih Zoranovih naslednika, bilo da su mu bili saradnici, ili protivnici, i njihove nesposobnosti da bar probaju da nešto urade, njihove političke učmalosti, on je svoju šansu iskoristio.

Njima su, pak, ostale devedesete, kao privid sopstvene vrednosti, kao mit, i večna želja za slavom koji su propustili da steknu.

I svi oni koji tada nisu ni postojali, a nesposobni su da postoje u novom vremenu, utrčali su u taj mod, kukajući za dobrim starim vremenom, u kojem bi, samo da su u njemu obitavali, sasvim sigurno bili veliki i sjajni.

Zato su toliki izmislili svoje biografije tokom 90-tih, naknadno se i na silu setili, slagali, da su u njima učestvovali, i zato se toliko trude da nas sve, u njih vrate.

Takođe, taj mod, mod propale decenije, daje im utisak da su elita, da su nove Ćuruvije, Đinđići, Mićunovići, crem de la creme, i samo im, u svemu tome, fali Sloba, pa da se totalno potvrde, kao legitimni nastavljači i likova i dela sa kojima imaju isto toliko veze koliko i napadač seoskog fudbalskog tima sa Rumenigeom.

Koliko je sve to smešno, do nivoa groteske, jasno je kada se uporede Đinđić i Đilas, Koštunica i Jeremić, ili Lekići i Georgiev i Ćuruvija.

Što bi rekli, niđe veze, ni intelektualno, ni harizmatski, a najmanje profesionalno, ali to potonjima to ne samo da ne smeta, nego ih, šta više, goni da istrajavaju u pokušajima da od druge decenije novog veka naprave poslednju deceniju starog, čvrsto verujući da je to jedini način da i sami budu nešto.

Iz te njihove potrebe sledi i ona da svoju poziciju lidera mita zacementiraju tako što će, ako im se nekako posreći, sve, koji su bili protiv njihove ideje, kazniti, uglavnom po kratkom postupku, ubacujući u celu priču još jedan glupi mit, onaj o nikada neostvarenom 6-om oktobru.

I jeste da je, u Jeremićevom slučaju, svaki postupak kratak, ako razumete šta hoću da kažem, ali ta priča bi i bez toga bila smešna, da nije pre toga tužna, jer svedoči o nedostatku ne samo ozbiljnih programa, nego i puke imaginacije, i svake kreacije.

Čitava jedna politička opcija, i gomila onih koji otvoreno za nju rade, svela se na puku imitaciju, na simulakrum u kojem nema ničeg osim njihovih snova o sebi, onakvima kakvi nikada nisu bili, niti će biti.

Zbog toga smo danas svedoci tolikog insistiranja na podelama na pismene i nepismene, bezube i one sa zubima, elitu i prosti plebs.

Zbog toga prisustvujemo i tom paradoksu u kojem se oni pismeni, sa zubima, elita dakle, toliko raduju - poput zidarskih radnika što ispijaju pivo ispred limene prodavnice i smeju se dok viču: Kurva, kurva - kada čuju ono Vučiću pederu, ili kada bilo ko mudro zaključi da je on “novi Milošević”, kurva jedna picousta što će da nas ponovo gurne u ratove, u kojima, doduše, niko od nas neće ni na koji način da učestvuje, ali ćemo da gledamo i navijamo, budemo iznad toga, svepametni. Uz pivo.

I u tome je sva naša tragedija.

Što se ispostavilo da su oni, koji se predstavljaju kao najbolji deo nas, u suštini, intelektualno, duhovno i moralno - krezavi.

I u svakom pogledu kratki.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

vođin zanosač muda u krivini

pre 2 godine

Ko o čemu, ujka Fester Radovanović o partijskim neprijateljima...

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari