Nekrofilni nekrolog! Nova kolumna Ivana Radovanovića

Problem sa nekrolozima je taj što, pišući o drugome, onome ko je zauvek otišao, kojeg treba slaviti, uvek malo pišeš i o sebi, i, moguće je, dolaziš jako blizu nepristojnosti, pa čak i odvratnosti, jer može da ispadne da se reklamiraš na nečijoj smrti

Naći meru u tom poslu, vraški je teško, osim kada si oslobođen, poput beogradske intelektualne čaršije, svake primisli o tome da postoje i drugi ljudi, da je bilo ko, na ovom svetu, važan, osim tebe.

Paradigma ovog, suštinski, malograđanskog kompleksa, ove svesti da si inferioran i da zato moraš da iskoristiš svaku priliku da se za tebe čuje, nisu psovke glupih tviteraša posle smrti Ivana Tasovca, nego tekst: “O Tasovcu, kako mi duša nalaže”, koji je potpisao Ivan Lalić, nazovimo ga kulturnim poslenikom, koliko god da to besmisleno zvuči. Odgovarajuće je, onako, do koske, i do naše kulture, do onih, praznih i plitkih, koji se njome glasno bave, mazeći sami sebe, sve zarad sitne ćari.

Iz teksta saznajemo da su se Tasovac i Lalić nekada družili (pravio je Tasa razne greške u životu), i da je Lalić jako voleo i njegovog oca, glumca Predraga Tasovca.

I tu odmah izbija kompleks, jer je Tasin ćale ljubav izgleda zaslužio zato što je igrao u jednom Lalićevom komadu. To: “moj komad u Narodnom pozorištu”, odmah postaje važnije i od Tase i od Predraga, i toga što ih više nema. Moj komad. U Narodnom pozorištu. Eto, ako nismo znali, a pogotovo ako se bavimo trivijama poput nečije smrti, a ne umetnikom koji je imao svoj komad, u Narodnom.

Posle toga Lalić udostojava Tasovca kratkom pohvalom - “bio je pravi dragulj na našoj kulturnoj sceni” - što je nesrećni Tasa zaslužio, jer je drugovao “sa Lalićem”, a i odsvirao je par kompozicija, na klaviru, “na Lalićevoj“ svadbi.

Majke mi, količina informacija koje sam u prvih desetak redova pročitao o Laliću, umesto o Tasi, naterala me je da odem na internet, da proverim - ko je umro? Tasovac, ili Lalić?

Da li me je ono što sam otkrio na internetu razočaralo, ili ne, ostaviću za uži krug prijatelja, a nije ni važno. Važnije je da sam nastavio da čitam ovu čudovišnu nekrofiliju (zadovoljavanje samog sebe nad nečijim mrtvim telom), saznajući, svakim novim redom, koliko je Tasa bio u pravu kada je tvrdio da je većini ovdašnjih kulturnih poslenika mesto, ne u kulturi, nego u Palmotićevoj, za čije se proširenje sam ozbiljno zalagao.

Elem, Ivan Lalić kaže, a sve ga duša njegova na to tera, da Tasi nije mogao da oprosti to što se: slikao sa Cecom; to što je napravio “pseudoelitističku kampanju Hvala što ne dolazite; njegov politički angažman; tvitove.

I tu ide najsmešniji deo, žalopojka nad živim Lalićem (pridružujem se). Čovek sa komadom u Narodnom kaže kako su se Tasa i on definitivno razišli, ali da je, između njih, važio “džentlmenski sporazum o nenapadanju”, te je Lalić sklonio Tasu sa radara (ovaj njega sigurno nije), “i bavio se dečicom i pukim preživljavanjem, bez državnog vetra u leđa”.

Suza mi kanu, zbog Lalića. Jadan čovek, prestao da duva državni vetar u njegova leđa, i kako će onda umetnik, čovek sa komadom u Narodnom, bez tog vetra, dalje.

Baš kako je Tasa tvrdio. Oni koji se ovde bave kulturom u stanju su da to rade - pišu, komponuju, slikaju -  samo kada imaju državni vetar u leđa.

On je, za njih, uslov svih uslova, uz važnu napomenu: država je obavezna da duva u njihova leđa, i samo ona politika/država, koja duva u njihova leđa, jeste dobra politika/država, dok svaku drugu, neduvajuću, treba srušiti, uz hejtovanje svih koji je podržavaju. Tase, na primer. Zato što je jadni Lalić jedva preživljavao. Bez vetra.

No, i pored tog mukotrpnog života, Lalić se držao “džentlmenskog sporazuma o nenapadanju”.

Sve dok Tasa nije umro, otišao na onaj svet.

Posle toga, Staljinovo pravilo: Nema džentlmena, nema sporazuma.

A i Lalićeva napaćena duša je važnija od Tasine smrti, toliki umiru svaki dan, a duša je jedna, jedina, pa još ako je krhka poput Lalićeve…

Nekrofilija, u totalu. Uz patetični kraj, samozadovoljavajući svršetak (garant se Lalić osmehnuo, posle tog čina), koji glasi:

“Jer - znate kako kaže Njegoš: ‘Samo bruka i obraz traju dovjeka’. U zemlji u kojoj je moral vrsta u izumiranju, ne smemo da se pravimo mrtvi ni u ovom času. A ja ću uzeti sebi pravo da ga pamtim po našim najlepšim danima. Tako mi moja duša nalaže”.

E, Laliću, Laliću, posleniče. Prvo da te obavestim - Tasa se ne pravi mrtav, mrtav je stvarno, te je tvoja metafora u pokušaju, dosta odvratna, i svedoči da si Njegoša shvatio doslovno, i da si na svaku bruku spreman, samo da bi se za tebe čulo, pošto misliš da je “čuvenost” način da se potraje, približi večnosti, milimetar bar.

A to što si prvo pljunuo Tasu, a onda svršio nalogom tvoje tako važne duše da ga pamtiš “po najlepšim danima”, samo govori da si deo onog elitističkog blata, onih moralno i intelektualno krezubih, koji, sve što rade, rade zarad samopromocije, ne bi li sami sebi, i svom bednom kružoku, izgledali lepo, puni blistavo belih zuba. Vi ne umete da žalite, nikoga, osim sebe.

I da ti, za kraj, odam jednu tajnu.

Tasu zabole i da li ćeš i kako da ga pamtiš.

Zato što Tasa tebe nije zapamtio.

Niti će, bilo ko drugi.
Ne zaslužuješ to.
Za razliku od njega.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.