LAZANSKI: Hrvati prećutkuju herojstvo majora Milana Tepića - ZBOG SOPSTVENE IZDAJE!

Ve­ru­jem da mno­gi u Hr­vat­skoj in­tim­no pri­zna­ju he­roj­stvo ma­jo­ra Te­pi­ća, na­rav­no jav­no to ne­će reći. Ne zbog Te­pi­ća, već zbog sop­stve­ne iz­da­je, piše Miroslav Lazanski čiju najnoviju kolumnu za "Politiku" prenosimo u celini...

Nig­de dru­gde u sve­tu, u ne­kom ra­tu, mu­že­vi ni­su osta­vlja­li že­ne, a že­ne mu­že­ve sa­mo zbog na­ci­o­nal­ne pri­pad­no­sti, kao što je to bi­lo u su­ko­bi­ma na pro­sto­ru ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Ame­ri­kan­ci su se to­kom ra­ta že­ni­li Vi­jet­nam­ka­ma, po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta i Ja­pan­ka­ma, sa­mo su Sr­bi, Hr­va­ti i Mu­sli­ma­ni zbog ra­ta osta­vlja­li svo­je brač­ne part­ne­re. Isti­na, sta­ti­stič­ki gle­da­no, Sr­bi i Srp­ki­nje bi­li su u to­me i naj­ne­vi­ni­ji, od­no­sno naj­ver­ni­ji da­toj brač­noj za­kle­tvi ba­rem što se ti­če op­stan­ka za­jed­ni­ce. Na ame­rič­koj voj­noj aka­de­mi­ji Vest po­int ka­det ko­ji pre­va­ri de­voj­ku gu­bi pra­vo ško­lo­va­nja. „Ni­je ve­ran de­voj­ci, ne­će bi­ti ve­ran ni za­kle­tvi, ni ar­mi­ji.“

Da li i taj men­tal­no-po­li­tič­ki kon­tekst de­li­mič­no ob­ja­šnja­va naj­no­vi­je za­hla­đe­nje iz­me­đu slu­žbe­nog Za­gre­ba i slu­žbe­nog Be­o­gra­da oko po­di­za­nja spo­me­ni­ka na­rod­nom he­ro­ju ma­jo­ru Mi­la­nu Te­pi­ću u Be­o­gra­du? Za nas je on he­roj, za Hr­vat­sku ni­je. Mi sma­tra­mo da je ma­jor Te­pić ostao ve­ran svo­joj voj­nič­koj za­kle­tvi i dr­ža­vi SFRJ, no­va hr­vat­ska dr­ža­va tu pro­šlu dr­ža­vu i za­kle­tvu oči­to ne pri­zna­je. Ne­ve­ro­vat­no je da ni­ko u Hr­vat­skoj ne sme ni da­nas jav­no da ka­že: u mo­men­tu ka­da je ma­jor Te­pić di­gao u va­zduh skla­di­šte mu­ni­ci­je Be­de­nik, Hr­vat­ska još ni­je bi­la me­đu­na­rod­no pri­zna­ta i JNA je bi­la je­di­na le­gi­tim­na voj­na si­la na pro­sto­ru Hr­vat­ske.

Sve osta­lo su bi­le ile­gal­ne pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je. Na­rav­no da se to u Hr­vat­skoj ne sme iz­go­vo­ri­ti, jer bi to do­ve­lo u sum­nju slu­žbe­ni ka­rak­ter ra­ta ko­ji je ta­mo vo­đen. Ma­jo­ra Te­pi­ća u Hr­vat­skoj op­tu­žu­ju da je di­žu­ći u va­zduh skla­di­šte mu­ni­ci­je ubio i 11 pri­pad­ni­ka hr­vat­ske voj­ske, ko­ji su na­pa­da­li to skla­di­šte, a ti ko­ji su na­pa­da­li skla­di­šte bi­li su po me­đu­na­rod­nom pra­vu u to vre­me pa­ra­voj­na for­ma­ci­ja. Jer, Hr­vat­ska je me­đu­na­rod­no pri­zna­ta tek po­čet­kom 1992. go­di­ne.

No, da sve te prav­ne fi­ne­se osta­vi­mo po stra­ni, fe­no­men voj­nič­ke za­kle­tve i voj­nič­ke žr­tve pri­zna­van je i po­što­van u ra­to­vi­ma čak i od ne­pri­ja­te­lja. Dva po­ruč­ni­ka boj­nog bro­da Ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske mor­na­ri­ce Mi­lan Spa­sić, Sr­bin, i Ser­gej Ma­še­ra, Slo­ve­nac, ni­su do­zvo­li­li da u april­skom ra­tu 1941. nji­hov ra­za­rač „Za­greb“ pad­ne u ru­ke Ita­li­ja­ni­ma. Ra­za­rač se na­la­zio u Bo­ki Ko­tor­skoj i po­sa­da je oče­ki­va­la da is­plo­ve i pri­dru­že se sa­ve­zni­ci­ma u Sre­do­ze­mlju. No, iz­da­ja u vr­hu Rat­ne mor­na­ri­ce one­mo­gu­ći­la je po­kret bro­da, tek ne­ko­li­ko ma­njih bro­do­va, jed­na pod­mor­ni­ca i ne­ko­li­ko hi­dro­a­vi­o­na us­pe­lo je da na­pu­sti Bo­ku i ode put Otran­ta.

Ko­man­dant ra­za­ra­ča „Za­greb“, ka­pe­tan boj­nog bro­da Ni­ko­la Kri­zo­ma­li, u NDH je po­sle bio u ka­bi­ne­tu An­te Pa­ve­li­ća i Ar­tu­ko­vi­ćev sa­rad­nik, da­kle Kri­zo­ma­li je na­re­dio ce­lo­kup­noj po­sa­di ra­za­ra­ča da na­pu­sti brod, jer se ra­za­rač mo­ra pre­da­ti u is­prav­nom sta­nju Ita­li­ja­ni­ma. Pr­vi je si­šao sa ra­za­ra­ča na­re­đu­ju­ći po­ruč­ni­ci­ma Spa­si­ću i Ma­še­ri da i oni to uči­ne.

Sto­je­ći na ko­mand­nom mo­stu bro­da, po­sa­da se već is­kr­ca­la i bi­la na ga­tu, Spa­sić i Ma­še­ra su od­go­vo­ri­li Kri­zo­ma­li­ju: „Grad Za­greb je iz­dao, ra­za­rač Za­greb ne­će iz­da­ti“. Ma­še­ra je po­di­gao rat­nu za­sta­vu, obo­ji­ca su joj sa­lu­ti­ra­li i de­to­ni­ra­li pret­hod­no po­sta­vljen eks­plo­ziv u bro­du. Po­sle stra­ho­vi­te eks­plo­zi­je ra­za­rač je po­to­nuo, te­lo Mi­la­na Spa­si­ća pro­na­đe­no je po­sle ne­ko­li­ko da­na. Sa­hra­ni u Sa­vinj­skoj du­bra­vi pri­su­stvo­va­la je ma­sa na­ro­da, voj­ni sve­šte­nik Ni­ko­la Man­dić za­vr­ša­va­ju­ći ope­lo re­kao je: ,,Sla­va ti, no­vi Sin­đe­li­ću!“

Na sa­hra­ni je bio i vod ita­li­jan­ske voj­ske da iz­vr­ši po­ča­snu palj­bu, ofi­cir ko­ji je ko­man­do­vao vo­dom iz­ja­vio je: „Mi, Ita­li­ja­ni, i sa­mi mo­ra­mo da se ugle­da­mo na ova­kve he­ro­je kao što su bi­li ju­go­slo­ven­ski mor­na­rič­ki ofi­ci­ri. Sa­mo ako i mi bu­de­mo ima­li ta­kve ju­na­ke, Ita­li­ja mo­že do­bi­ti rat“. Za vre­me sa­hra­ne, u znak po­ča­sti, gro­blje su nad­le­te­li ita­li­jan­ski avi­o­ni.

Go­di­nu da­na ka­sni­je, u bri­tan­skoj po­mor­skoj ba­zi na Mal­ti ot­kri­ve­na je spo­men-plo­ča s ime­ni­ma Mi­la­na Spa­si­ća i Ser­ge­ja Ma­še­re, kao pri­mer ka­ko se bra­ni dr­ža­va. En­gle­ski pu­bli­ci­sta A. D. Di­vin je u svoj knji­zi o naj­ve­ćim po­mor­skim pod­vi­zi­ma u Dru­gom svet­skom ra­tu Spa­si­ću i Ma­še­ri do­de­lio po­ča­sno me­sto is­ti­ču­ći da je to pr­vi slu­čaj u isto­ri­ji svet­skih rat­nih mor­na­ri­ca da mla­đi ofi­ci­ri dig­nu u va­zduh brod, po­to­nu sa njim, dok ko­man­dant be­ži sa bro­da.

Mar­šal Ti­to je 28. ju­na 1973. go­di­ne pot­pi­sao ukaz ko­jim su po­ruč­ni­ci boj­nog bro­da Mi­lan Spa­sić i Ser­gej Ma­še­ra od­li­ko­va­ni Or­de­nom na­rod­nog he­ro­ja. Ne sa­mo fa­ši­stič­ka Ita­li­ja, već je i so­ci­ja­li­stič­ka Ju­go­sla­vi­ja pri­zna­la he­roj­stvo ofi­ci­ra ju­go­slo­ven­ske mo­nar­hi­je. Isto to he­roj­stvo pri­zna­to je i po­ruč­ni­ku boj­nog bro­da Alek­san­dru Be­ri­ću, ko­man­dan­tu reč­nog mo­ni­to­ra „Dra­va“ u april­skom ra­tu 1941. 

Ma­jor Mi­lan Te­pić i voj­nik Sto­ja­din Mir­ko­vić bra­ni­li su obje­kat JNA u Hr­vat­skoj, u SFRJ. Bra­ni­li su ta­da­šnju dr­ža­vu, bra­ni­li su svo­ju voj­nič­ku i ofi­cir­sku čast. Ko­ju su mno­gi 1991. iz­da­li. Kao i 1941. I svi ti ko­ji su je iz­da­li za­vr­ša­va­li su ci­vil­ne ško­le i voj­ne aka­de­mi­je u Ju­go­sla­vi­ji. Ne u šu­mi, i ne u Ka­na­di, ili Austra­li­ji. Ve­ru­jem da mno­gi u Hr­vat­skoj in­tim­no pri­zna­ju he­roj­stvo ma­jo­ra Te­pi­ća, na­rav­no jav­no to ne­će reći. Ne zbog Te­pi­ća, već zbog sop­stve­ne iz­da­je...

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.