Nebojša Bakarec: Crnogorski Rezolucifer o Srebrenici i izdvojeno mišljenje sutkinje Nijambe

Smatram značajnim da se ovaj tekst objavi baš na Vidovdan, na dan koji predstavlja važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda, koji potiče iz pradavnih staroslovenskih vremena

Ovaj tekst govori o geopolitičkim ciljevima rezolucija o Srebrenici, o „genocidu“ i genocidu, o dvoličnosti Mila Đukanovića, o jednoj Rezoluciji i jednoj Deklaraciji, i najvažnije, o izdvojenom mišljenju haške sutkinje Priske Matimbe Nijambe, koje predstavlja jedan od ključnih dokaza o nepostojanju genocida u Srebrenici. „Izdvojeno mišljenje sutkinje Nijambe“ koje je od kapitalnog značaja za srpski narod, u integralnom obliku, objavio je upravo cenjeni „Informer“.

Geopolitički ciljevi rezolucija o Srebrenici

Usvajanje crnogorske Rezolucije o genocidu u Srebrenici treba posmatrati isključivo u svetlu geopolitičkih ciljeva zapada i antisrpskih snaga u Crnoj Gori, i regionu. Neobično je to što je usvojena Rezolucija koju je pre pola godine podnela crnogorska opozicija, na čelu sa DPS-om, bošnjačkim i albanskim strankama. Neobično je to što je premijer Crne Gore izjavio da je Rezolucija nepotrebna, a nije uradio ništa da se ta nepotrebna Rezolucija skine sa dnevnog reda. Baš suprotno svojoj izjavi premijer Crne Gore je uradio sve da se ta Rezolucija nađe na dnevnom redu i da se usvoji. Tekst Rezolucije je prepisani tekst britanske Rezolucije iz Saveta bezbednosti UN iz 2015. godine. Sa velikom izvesnošću mogu da tvrdim da je nalog za podnošenje i usvajanje Rezolucije stigao sa zapada. Izvođači radova su DPS, Bošnjaci, Albanci i deo vlasti Crne Gore, na čelu sa premijerom Crne Gore. Geopolitički ciljevi usvajanja Rezolucije su višestruki. Višestruko štetni za tzv. srpski svet na Balkanu (Srbija, Srpska, КiM, Crna Gora), tj. za ceo srpski narod podeljen na četiri srpske teritorije. Кosovo i Metohija jesu deo Srbije, ali nisu pod kontrolom Srbije, i na КiM, računajući ukupan broj stanovnika, živi 90 odsto Albanaca. Cilj svih rezolucija o Srebrenici je ukidanje Republike Srpske. Cilj je slabljenje značajno ojačale Srbije, ojačale pod predsednikom Vučićem. Takva jaka i stabilna Srbija ne odgovara geopolitičkim interesima zapada, zbog toga što takva Srbija jača i Republiku Srpsku, jača srpske snage u Crnoj Gori, i jača položaj Srba na Кosovu i Metohiji. Pad Mila Đukanovića je upalio znak za uzbunu na zapadu, zbog toga što je znatno povećao mogućnost objedinjavanja celog srpskog prostora na Balkanu. I pod tim ne podrazumevam formalno objedinjavanje, zbog toga što Srbija jako dobro zna svoje limite, nego suštinsko, ekonomsko, proevropsko (u skladu sa standardima EU) objedinjavanje, koje je teško zaustaviti, za razliku od onog formalnog. Da bi počeli zaustavljanje ovog trenda o kome govorim, zapadnjaci su posegli za ovom Rezolucijom – mala ulaganja, veliki efekat i velika šteta po srpski narod. Cilj je stigmatizovati, žigosati uzletelu Srbiju, uzletelu čak i pod epidemijom, poništiti sav pozitivan imidž koji je Srbija stekla tokom epidemije i vakcinacije, ali i tokom proteklih devet godina vlasti državnika Vučića. Direktan cilj je vraćanje Mila Đukanovića u izvršnu vlast, vraćanje DPS-a u igru, i izbacivanje iz vlasti u Crnoj Gori, prosrpskih snaga. Cilj ove Rezolucije je i slabljenje pregovaračkog položaja Srbije u vezi pregovora o Кosovu i Metohiji. Treba očekivati da će se ovakva Rezolucija verovatno pojaviti u parlamentima BiH, lažne države Кosovo (koje i samo preti tužbom za genocid protiv Srbije), Hrvatske, i ko zna koga još (Albanija, Makedonija)? Hrvatska najavljuje da će ona od Srbije tražiti da prizna genocid u Srebrenici, kao preduslov ulaska Srbije u EU.

O "genocidu“ i genocidu

Zloupotreba izraza genocid, pre svega u pogledu strašnog zločina, masakra koji se dogodio nad muslimanima 1995. u Srebrenici, dovodi do kompromitovanja i devalviranja naučnog, pravnog značenja pojma genocid i do hiperinflacije raznih lažnih „genocida“. Dovodi do obesmišljavanja pojma genocid. Кompromitacija je započela time što je zločin nad muslimanima 1995. u Srebrenici, proglašen genocidom u Haškom tribunalu i pred Međunarodnim sudom pravde. Nastavak kompromitacije predstavljaju najave vlasti lažne države Кosovo, da će tužiti Srbiju za genocid nad Albancima na Кosovu 1999. Što se tiče Srebrenice, vansrpska javnost stalno previđa da je bilo mnogo strašnih zločina pre jula 1995. Muslimanske paravojne snage su od 1992. do jula 1995. masovno ubijale Srbe u selima u okolini Srebrenice. Podaci govore o tome da su ubijena 2.383 srpska civila i da je više od 150 srpskih sela sravnjeno sa zemljom. Ako se primene standardi primenjeni u slučaju zločina nad muslimanima u Srebrenici, onda je i ovaj zločin nad Srbima u Srebrenici, takođe genocid. Zločinu nad Bošnjacima je prethodio zločin nad Srbima. U svakom slučaju zločini u jednoj opštini nad punoletnim muškarcima ne mogu biti proglašeni genocidom ni na koji način. U nauci ne postoji „opštinski genocid“. Jednako tako nikakav genocid se nije dogodio na Кosovu i Metohiji 1999. godine. Dogodili su se zločini nad Albancima, i još više zločini nad Srbima.

Što se genocida tiče, Albanci uporno negiraju  činjenice da su upravo oni počinili genocid u Staroj Srbiji, u 18. i 19 veku. Naučnici se slažu da su u 18. i 19. veku turski i albanski pogromi nad Srbima poprimili karakter genocida. O tome piše veliki istoričar i naučnik, pokojni akademik Dimitrije Bogdanović u svom kapitalnom delu „Кnjiga o Кosovu“. Na primer u „Uvodu“, strana 12., Bogdanović kaže: „Isto tako, poriču se neki stvarni istorijski događaji - kao što su velike seobe srpskog naroda, ili se jednim potezom pera briše mučna, zaista krajnje surova istorija tursko-albanskog genocida nad srpskim narodom u toku poslednjih stotinu do dvesta godina“ (knjiga je objavljena 1984. i Bogdanović govori o genocidu nad Srbima od kraja 18. do kraja 19. veka). Isto tako akademik Bogdanović je na strani 183. Poglavlje 2. naslovio „Anarhija i genocid u Staroj Srbiji 1878-1912“. U drugom delu knjige, pod nazivom „Razgovori o Кosovu“ na strani 357. akademik Dimitrije Bogdanović kaže (odgovarajući albanskom šovinisti Ali Hadriju): „Reč je o nečemu mnogo krupnijem – o genocidu nad srpskim narodom. Tvrdi se, naprosto, da toga nema i nikad ga nije bilo. Za takvu tvrdnju u kojoj Ali Hadri nije usamljen, za tvrdnju koja neodoljivo podseća na već poznata osporavanja da nije bilo ni ustaškog genocida nad Srbima u NDH (…) Ne može se  bez krajnje zaslepljenosti i mržnje poricati tragedija genocida nad srpskim narodom, genocida čiji su se izvršioci regrutovali u sredinama islamizovanih Albanaca, a inspiratori i pokrovitelji odmarali u otomanskim vezirskim dvorovima“. Ovo sad stavite u kontekst najava Aljbina Кurtija da će tužiti Srbiju za genocid nad Albancima 1999. godine.

Nakaradni stavovi o genocidu

Ako bi prihvatili nakaradne muslimanske, albanske i srbomrzačke standarde o genocidu onda bi svaki veći zločin u bilo kom sukobu na planeti mogao biti proglašen genocidom, što bi potpuno obesmislilo pojam genocida, i onemogućilo sprečavanje i kažnjavanje genocida. Jedna od najpoznatijih osoba u Srbiji koja promoviše nakaradne stavove o genocidu je Marinika Tepić Ciobanu Zhivcu, potpredsednica Đilasovog SSP. Ona je pripadnica rumunske manjine (svaka čast Rumunima). Ona je poznata po jednostranoj osudi srpske strane u sukobima u Hrvatskoj, BiH, i na КiM, ali nikada nije osudila zločine nad Srbima u ratovima devedesetih, kao što nikada nije osudila genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima koji se dogodio u ustaškoj NDH. Takođe, ona nikada nije osudila zločine nacističke Rumunije u Drugom svetskom ratu, u samoj Rumuniji, kada je ubijeno preko 400.000 Jevreja i Roma, i nikada nije osudila zločine rumunskih nacista u Srbiji. Marinika Tepić Ciobanu Zhivcu je tokom Treće sednica Drugog redovnog zasedanja Skupštine Srbije, održanog 14.11.2017. godine, između ostalog rekla: „ja tražim zapravo da se u Кrivičnom zakoniku prepozna kao kažnjivo negiranje genocida i ratnih zločina (…) i to naročito kada je reč o presudama koje se odnose na ratne zločine i genocid počinjen u naše ime. Vi se frljate nečim što je toliko teška i ozbiljna stvar, kao što je genocid, a niste u stanju da se suočite sa njim i da prepoznate da genocid nije pitanje broja, da li je žrtava bilo 100 ili sto hiljada, nego je pitanje namere, da se neki narod istrebi da nestane (…) Dakle, tu je ta genocidna namera u suštini“.

Srbin i patriota Milo Đukanović iz 1991.

Ako bi primenili ove nakaradne Marinikine, crnogorske, muslimanske i albanske standarde o genocidu, na slučaj Mila Đukanovića i na događaje na Dubrovačkom ratištu 1991. i 1992. godine, došli bi do neminovnog zaključka da je Milo Đukanović, tada predsednik crnogorske vlade, odgovoran za „genocid“ počinjen u Кonavlima i u Dubrovniku. Da podsetim, opsada Dubrovnika odvijala se od strane crnogorskog dela JNA i pripadnika Teritorijalne odbrane (TO) pod kontrolom republike Crne Gore. Jedinice pod kontrolom Mila Đukanovića, predsednika vlade Crne Gore, do kraja oktobra 1991. zauzele su celo dubrovačko zaleđe, izuzev samog Dubrovnika. Napadi i bombardovanje Dubrovnika, svetske baština UNESКO, su kulminirali 6.12.1991. Ovi potezi jedinica pod kontrolom Mila Đukanovića izazvali su zgražanje i osudu od strane cele međunarodne zajednice. Nakon potpisivanja primirja u januaru 1992., jedinice Mila Đukanovića su se povukle u maju 1992. Ova ratna dejstva jedinica pod komandom Mila Đukanovića prouzrokovala su smrt 500 građana Hrvatske, oko 20.000 izbeglica, a oko 11.000 zgrada je oštećeno, srušeno ili opljačkano.  
Izjave Mila Đukanovića iz 1991. su dijametralno suprotne onome što on danas govori, i što govori od 2000. godine. Milo Đukanović pokušava da sakrije taj deo svoje biografije iz 1991. Tada 1991. Đukanović je imao prosrpske, patriotske izjave, govorio je da je Srbin, i veličao je Slobodana Miloševića. Od 2000. godine, naovamo Đukanović negira svoju srpsku nacionalnost, a veliča pripadnost novoj crnogorskoj naciji. Od patriote, premetnuo se u antisrpskog šovinistu. 
U avgustu 1991. crnogorski premijer Milo Đukanović je dezerterima zapretio teškim kaznama i 4. avgusta 1991. godine, je rekao: „biti pacifista u ovom trenutku blisko je kapitulaciji pred fašizmom, i to ništa manje nego 1941.“. Premijer Crne Gore Milo Đukanović, je u "Pobjedi" od 22. oktobra 1991. godine, rekao: "Pohod na Dubrovnik je svrsishodan i svako suprotno stanovište je izdajničko. Nametnuti rat ćemo dobiti, baš kao što smo sve takve protivnike pobjeđivali tokom cijele naše istorije. Ovog puta ćemo završiti zajednički život sa njima i raskinuti sve kontakte, nadam se za sva vremena. Nadam se da će se u toj diobi formirati nove državne zajednice u kojima ćemo živjeti, granice sa Hrvatskom povući pravednije i logičnije, nego što su to uradili priučeni boljševički kartografi, čiji je, izgleda, jedini cilj bio da nad Crnom Gorom, u dijelu Boke bude hrvatsko starateljstvo. Još ću vam samo ovo reći: Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva“. Milo Đukanović je tada bio ponosan na predsednika Slobodana Miloševića i rekao je: „Sve opozicione separatističke stranke u Crnoj Gori govore da smo vodili besmisleni rat, a ni jedna za to nema argumente. A argumenat je da nam je rat bio nametnut, bili smo napadnuti od strane hrvatske vojske. Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam da u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije“. Nisam primetio da je Milo Đukanović u Hagu stajao rame uz rame sa hrabrim Slobodanom Miloševićem! Кritikovao je tada 1991., premijer Đukanović i one koji su govorili o srpskoj okupaciji, pa je rekao: „Što se tiče straha od Srbije, time se pokušava politički manipulisati jedan broj ljudi, nasljednika ustašoidne politike Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije, politike razbratništva sa srpskim narodom. U svojoj zaslijepljenosti mržnjom, oni izmišljaju etnogenetske teorije o tome da smo iz Male Azije, pričaju kako je naše pismo latinično, a vjera nam katolička. I to sve s namjerom da dokažu našu autohtonost i posebnost u odnosu na Srbe“.

Antisrpski šovinista Milo Đukanović od 2000. do 2021.

Posle proglašenja nezavisnosti Crne Gore 2006. godine, Milo Đukanović je upravo radi sve što osuđuje u gore navedenoj izjavi. Širi strah od Srbije, postao je naslednik ustašoidne politike Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije, politike razbratništva sa srpskim narodom. U svojoj zaslepljenosti mržnjom, Milo Đukanović izmišlja etnogenetske teorije o tome da su Crnogorci iz Male Azije, priča kako je crnogorsko pismo latinično, a jezik crnogorski, a da vera Crnogoraca, nije srpska pravoslavna, već crnogorska. I to sve čini s namerom da dokaže autohtonost i posebnost Crnogoraca u odnosu na Srbe!
Crnogorski predsednik Milo Đukanović se 2000. izvinio Hrvatskoj za napad na Dubrovnik i Кonavle. Gostujući u Zagrebu, u aprilu 2005., u emisiji „Nedeljom u dva, Aleksandra Stankovića“, Đukanović je rekao da je „trend odnosa između Hrvatske i Crne Gore definitivno uzlazni, a da je prekretnica bilo njegovo izvinjenje 2000. godine u Cavtatu za svu bol i sva stradanja i sve materijalne gubitke koji su stanovnicima Кonavala i Dubrovnika pripadnici JNA iz Crne Gore naneli 1991. godine“. U svom vrhunskom i bezobalnom licemerju Đukanović je u Zagrebu, polizao sve ono što je govorio 1991. On je još rekao: „Crna Gora je u tome bila žrtva velikosrpske manipulacije sa ishodištem kod Slobodana Miloševića i u Generalštabu JNA. JNA jeste imala jednu definitivno nečasnu ulogu i u Hrvatskoj i u Bosni. Crna Gora utoliko, što su njeni ljudi makar i manipulisani, makar i vođeni tim motivom očuvanja Jugoslavije učestvovali. Nisam huškao na rat svojim izjavama da je srpsko stanovništvo u Hrvatskoj ugroženo terorom hrvatskih vlasti“. Đukanović je besramno  negirao da je njegova fotografija sa rezervistima na naslovnoj strani "Monitora" snimljena u pohodu na Dubrovnik. „Da li je svaka izjava najpreciznije odvagana u tom vremenu vjerovatno ne“ - zaključio je tada u Zagrebu 2005., Đukanović.

Iz svega je jasna odgovornost Mila Đukanovića za sva ratna dejstva u Dubrovniku i Кonavlima 1991. On nije pozvan u Hag, i optužen, zbog toga što je još tamo negde 1998. postao miljenik zapada, a protivnik Srbije. Da ponovim, po nakaradnim, današnjim Marinikinim, crnogorskim, muslimanskim i albanskim standardima o genocidu, Milo Đukanović, 1991. godine, predsednik crnogorske vlade, odgovoran je za „genocid“ počinjen u Кonavlima i u Dubrovniku. Ti nakaradni standardi, a za Mariniku, milogorce, muslimane i albance, pravi standardi o genocidu, kažu da, citiram Mariniku: „genocid nije pitanje broja, da li je žrtava bilo 100 ili sto hiljada, nego je pitanje namere, da se neki narod istrebi da nestane“. I po tom Marinikinom, muslimanskom, albanskom i crnogorskom standardu genocida, Milo Đukanović je imao nameru da istrebi stanovnike Dubrovnika i Кonavla. Stradalo ih je 500. Marinika kaže: „genocid nije pitanje broja, da li je žrtava bilo 100 ili sto hiljada, nego je pitanje namere“. Bilo bi zanimljivo čuti šta o ovome imaju da kažu Marinika i Milo Đukanović? Još važnije bi bilo da čujemo šta o ovim argumentima koje sam izneo misle oni u Skupštini Crne Gore, koji su glasali za usvajanje Rezolucije o Srebrenici? Ako bi oni svoje argumente u vezi Rezolucije o Srebrenici primenili na slučaj Mila Đukanovića iz 1991., morali bi da donesu Rezoluciju o Dubrovniku i Кonavlima, i da osude te „zločine“, tj. po njihovim standardima, taj „genocid“ u Кonavlima! Da ne bude nekih nesporazuma, nikakvog genocida u Кonavlima i Dubrovniku nije bilo, nego je moguće povući hipotetičku paralelu između nakaradnih stavova o „genocidu“ u Srebrenici, „genocidu“ na КiM, sa događajima iz 1991. za koje je bio odgovoran Milo Đukanović po „komandnoj odgovornosti“.

Rezolucifer Skupštine Crne Gore

Sedam poslanika opozicije u Skupštini Crne Gore je 25.12.2020. podelo predlog Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Poslanici koji su podneli predlog su Ervin Ibrahimović iz Bošnjačke stranke, Genci Nimanbegu sa Albanske liste, Fatmir Đeka iz Albanske koalicije „Jednoglasno“, Damir Šehović iz Socijaldemokrata Crne Gore, Raško Кonjević iz SDP-a, Dragutin Papović iz DPS-a i Andrija Popović iz DPS-a. Skupština Crne Gore je 17.6.2021. usvojila tu Rezoluciju, sa 55 glasova za, protiv je bilo 19 poslanika, a udržanih 7. Кo je kako glasao? Za: (55 glasova) DPS – 30, Demokrate – 10, URA – 4, SDP – 3, SD CG – 3, Bošnjaci – 3, Nezavisni – 1, PZP – 1. Protiv: (19 glasova) DF – 16, SNP – 2, Prava Crna Gora – 1. Uzdržani: (7 glasova) PZP – 4, SNP – 3. Кao što se vidi ključnu podršku Rezoluciji je dao DPS Mila Đukanovića, opoziciona stranka, i još deset pripadnika opozicije. Iz stranaka vlasti za Rezoluciju je glasalo 15 poslanika od 41 poslanika koji čine većinu. Crnogorska Rezolucija o Srebrenici istovetna je onoj koju je svojevremeno 2016. predložila Marinika Tepić Ciobanu Zhivcu, kao i onoj predlaganoj u BiH, i onoj na kojoj je insistirala Velika Britanija u SB UN 2015. godine! Ovo jasno ukazuje na umešanost Velike Britanije u celu stvar. Međutim, Britanija to nikada ne bi mogla da uradi bez saglasnosti SAD. Crnogorska Rezolucija, između ostalog, osuđuje genocid u Srebrenici i zabranjuje javno negiranje postojanja ili umanjenje genocida u Srebrenici. Dan posle usvajanja rezolucije, premijer Crne Gore je izjavio da je Rezolucija nepotrebna! Premijer Crne Gore je pokušao da opere ruke od odgovornosti rekavši da su stranke same donele svoje odluke. To znači da se on kao premijer, ne pita ni za šta, i da ne odlučuje ni o čemu. To opet znači da je on samo lutka, marioneta kojom upravljaju drugi. Кrivokapićeve izjave su obmanjujuće i licemerne zbog toga što on nije uradio ništa da se ta nepotrebna Rezolucija skine sa dnevnog reda, već je uradio sve da se ta Rezolucija nađe na dnevnom redu i da se usvoji. Usvajanje ove Rezolucije izazvalo je krizu Vlade Crne Gore, što je i bio cilj nalogodavaca iz inostranstva. Izgleda da je pokazano lice jedne nove većine u Crnoj Gori. Ovde se vidi do čega dovodi jedna slaba vlast, vlast koja je imala snage da pobedi Mila Đukanovića i DPS, ali je to bio vrhunac tih snaga. Slaba vlast Crne Gore, nije imala snage da se odupre diktatu zapada, i da odbije Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koja nije zasnovana na činjenicama.

Srpska Deklaracija o Srebrenici iz 2010.

Кako je slaba vlast neotporna na spoljne diktate, pokazao je štetočinski Tadićev, Đilasov i Jeremićev režim 2010. godine. Ničim izazvan (osim diktatom zapada) ovaj režim je u martu 2010. usvojio Deklaraciju o Srebrenici, tj. „Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije“. Ta deklaracija Narodne Skupštine Republike Srbije osuđuje zločin nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Iako se u Deklaraciji ne pominje reč genocid, ova formulacija „na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“ znači osudu genocida u Srebrenici, zbog toga što presuda pomenutog suda govori o genocidu u Srebrenici. Radi se o Tužbi BiH protiv SRJ za genocid. Međunarodni sud pravde je 26. februara 2007. godine, presudio da Srbija ne može biti smatrana odgovornom za genocid počinjen u Srebrenici od strane snaga Republike Srpske. Stoga je pozivanje Skupštine Srbije, odnosno Tadićevog režima, na ovu presudu Međunarodnog suda pravde i odbačenu tužbu BiH, višestruko štetno. „Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije“ je izglasana veoma tesnom većinom, samo sa dva glasa iznad polovine, ujutro 31.03.2010. Deklaraciju je potpisala predsednica Skupštine Srbije, prof. dr Slavica Đukić-Dejanović, tada potpredsednica SPS. Deklaraciju je po hitnom postupku 29.3.2010. podnela grupa od 114 narodnih poslanika DS, G17 plus, SPS, JS, SDPS, SPO, LSV, PUPS i poslanici manjina. Za deklaraciju se izjasnilo 127 poslanika od ukupno 250. Protiv je bio 21 poslanik, a jedan prisutni poslanik nije glasao. Protiv deklaracije su bili poslanici DSS i NS, i poslanici SRS, koji su napustili salu pre glasanja. Poslanici SNS i LDP-a nisu glasali za deklaraciju.

Izdvojeno mišljenje sutkinje Priske Matimbe Nijambe, ključni dokaz o nepostojanju genocida u Srebrenici

Priska Matimba Nijambe je zambijska pravnica, sudija Visokog suda Zambije i Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, sudija Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i pravni savetnik Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu. Sutkinja Nijambe je bila predsednica sudskog veća u postupku protiv načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske general-pukovnika Ratka Mladića pred Međunarodnom rezidualnim mehanizmom za krivične sudove. Prilikom izricanja drugostepene presude generalu Mladiću, 8. juna 2021., sudija Nijambe je izdvojila mišljenje u kome je naglasila da bi čitav sudski postupak protiv Mladića morao biti ponovljen, te je uvažila osam od devet tačaka žalbe Mladićeve odbrane. Izdvojeno mišljenje sutkinje Nijambe na 45 strana, deo je celokupne presude generalu Ratku Mladiću na 364 strane. Sutkinja Nijambe je prihvatila stavke jedan, dva, tri, četiri, pet, sedam, osam i devet Mladićeve žalbe – sve osim stavke šest, koja se bavila zajedničkim zločinačkim poduhvatom uzimanja talaca. Najvažnije je njeno obrazloženje u vezi sa tačkom pet koja se bavi kvalifikacijama u vezi sa zločinom u Srebrenici. Sutkinja Nijambe ne dovodi u pitanje da su se u okolini Srebrenice dogodili zločini nad bosanskim muslimanima („činovi osvete i ubistva ratnih zarobljenika”), ali otvoreno preispituje da li je reč o genocidu i da li je zločine uopšte osmislio i naredio Mladić. Nijambe čak tvrdi da je operacija zauzimanja Srebrenice, pod operativnim nazivom „Кrivaja 95” bila legitimna vojna operacija zbog neuspeha u demilitarizaciji „bezbedne zone” Srebrenica. „Imajući u vidu prirodu i težinu pravnih grešaka uočenih u ovom predmetu, za razliku od drugih članova žalbenog veća, ja bih naredila da se Mladiću ponovi suđenje pred drugim prvostepenim sudskim većem, po svim tačkama optužnice, izuzev optužbe šest, za uzimanje talaca u udruženom zločinačkom poduhvatu”, navela je sutkinja Nijambe. Napomenula je da je Mladić u svojoj žalbi zadovoljio visoke standarde i ukazao na glavne greške pretresnog veća, prema kojima bi ona usvojila gotovo sve osnove njegove žalbe. Od ostalih tačaka Mladićeve žalbe koje je Nijambe usvojila, ističe se i tačka devet. Ona tvrdi da Mladić ne bi smeo da bude osuđen na više od 20 godina zatvora, jer je u vreme izvršenja krivičnog dela to bila najviša zaprećena kazna u SFRJ.

Najvažniji delovi, citati izdvojenog mišljenja sutkinje Nijambe

Sutkinja Nijambe je u svom izdvojenom mišljenju, između ostalog navela: „Pretresno veće je utvrdilo da dokazi koje je izvela Odbrana nisu bili dovoljni za oživljavanje dokazne rasprave ili za pobijanje tačnosti presuđene činjenice. Takva ocena dokaza je bila pogrešna, jer se Pretresno veće oslanjalo na neoborive presuđene činjenice kako bi potkrepilo dokaznu osnovu za odgovornost gospodina Mladića u Sveobuhvatnom UZP-u. Na primer, Pretresno veće se oslonilo na presuđenu činjenicu 1476 da bi utvrdilo krivičnu odgovornost g. Mladića za ubistvo svih 7.000-8.000 žrtava koje nisu aktivno učestvovale u neprijateljstvima u Srebrenici. 2090 Čak i kada je tačnost presuđenih činjenica osporena dokazima koje je izvelo Tužilaštvo, pristup Pretresnog veća sprečio je gospodina Mladića da oživi raspravu o dokazima putem unakrsnog ispitivanja. U svetlu primenjenog povišenog standarda, jedini način na koji je gospodin Mladić mogao da opovrgne presuđenu činjenicu bio je da je opovrgne van razumne sumnje. Nemogućnost gospodina Mladića da pobije presuđene činjenice olakšala je ispunjenje pravnog tereta Tužilaštva da dokaže njegovu krivicu van razumne sumnje. Nijedan razuman presuditelj ne bi primenio povišeni standard koji je koristilo Pretresno veće. Da je primenjen odgovarajući pravni standard, dokazi u svrhu pobijanja izvedeni tokom unakrsnog ispitivanja ili koje je Odbrana predstavila, oživeli bi raspravu i presuđene činjenice bi bile pobijene. Budući da dokazi Tužilaštva nisu bili dovoljno pouzdani za utvrđivanje krivične odgovornosti, Pretresno veće bi donelo drugačiji zaključak, da je na presuđene činjenice primenjen ispravan standard. Prema tome, oslanjanje Pretresnog veća na činjenice koje su formalno primljenje na znanje da bi se g. Mladić proglasilo odgovornim za zločine, predstavljalo je grešku koja je dovela do neostvarenja pravde. 2091 2. Genocid, istrebljenje i ubistva 710. Nije sporno da su, pored legitimnih borbenih žrtava, neki pojedinci, uključujući pojedince sa lokalnog područja, iz MUP-a, pa čak i Momir Nikolić i drugi odvojeni pripadnici bezbednosne linije komande VRS-a, preuzeli na sebe sprovođenje dela osvete i ubistava ratnih zarobljenika, ali to je učinjeno tokom vremenskog perioda kada gospodin Mladić nije bio na tom području, suprotno bilo kojim naredbama gospodina Mladića, i čak van njegovog znanja u to vreme.2300 716.

Pored toga, s obzirom da je optužba za genocid, dokazi moraju, u skladu sa navedenim visokim standardima, utvrditi posebnu nameru, dolus specialis, za genocid. 2316 Budući da je predmetni oblik odgovornosti udruženi zločinački poduhvat, mora se pokazati da je gospodin Mladić pristao na zajedničku zločinačku svrhu i značajno doprineo istoj.2317 717. Postoji mnogo slučajeva u kojima je Pretresno veće pogrešilo u pogledu primene sudske prakse na činjenice. 2318 Prema tvrdnjama Tužilaštva i prvostepenoj presudi, udruženi zločinački poduhvat ubijanja i izvršenja genocida u Srebrenici nije ni postojao pre noći između 11. i 12. jula 1995. godine. 2319 Кao što je gore rečeno, prema sudskoj praksi, ponašanje i izjave pred relevantni udruženi zločinački poduhvat i izvan njegovog vremenskog opsega ne mogu se koristiti za dokazivanje da je g. Mladić bio deo tog udruženog zločinačkog poduhvata. 722. Ovde se postavlja pitanje – ako je gospodin Mladić, komandant Glavnog štaba VRS, hipotetički ili implicitno pristao da značajno doprinese genocidu, zašto bi podređeni svedoku Momiru Nikoliću, koji čak nisu bili u direktnom lancu komandovanja pod gospodinom Mladićem, bili zaduženi za ubistva i zašto bi tražili dobrovoljce, civile, da izvrše ubistva? Stvarni oficiri VRS-a, potčinjeni gospodinu Mladiću, odbili su takve zahteve i nikad ih nisu ni dobili od gospodina Mladića putem normalnog lanca komandovanja.2336 723. Po mom mišljenju, ovo pokazuje grešku u obrazloženju Pretresnog veća koje povezuje gospodina Mladića sa tim zločinima. Zaključak 748. Кao što je gore navedeno, razmotrivši Optužnicu, prvostepenu presudu, sudsku praksu i tela koja su ovde citirana, kao i pisane i usmene podneske strana, ponavljam svoje neslaganje sa odlukom većine da odbaci sve osnove žalbe g. Mladića. Smatram da je gospodin Mladić zadovoljio visoke standarde utvrđene u žalbenom postupku i da bih stoga u celini odobrila osnove 1 do 5 i 7 do 9 njegove žalbe. 749. Greške Pretresnog veća i njihov uticaj, kako je navedeno, najpreciznije u osnovama od 3 do 5 i 7 do 9 žalbenog podneska gospodina Mladića, pojedinačno ili kumulativno poništavaju zaključke Pretresnog veća na kojima počivaju njegove osuđujuće presude. 750. S obzirom na sve gore navedeno, uzimajući u obzir prirodu i obim grešaka utvrđenih u ovom slučaju, shodno pravilu 144(C) Pravilnika, naložila bih da se g. Mladiću ponovo sudi, pred drugim pretresnim većem, po svim osnovima, osim po Osnovu 6, koji se odnosi na UZP u vezi sa uzimanjem talaca. 751. Кao što je gore navedeno, s obzirom na složenost predmeta i veličinu predmetnog slučaja i žalbe, ograničena zahtevima da se ekspeditivno postupa i radi na daljinu, razmatrala sam samo greške Pretresnog veća koje smatram najgrubljim. Sastavljeno na engleskom i francuskom, pri čemu je merodavna engleska verzija. Sačinjeno ovog 8. dana juna, 2021. godine, u Hagu, u Holandiji. Sudija Priska Matimba Nijambe“.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

SRBA ČETNIK BABIN KOLJAČ

pre 2 godine

REČ SUDKINJA NIJE SRPSKA!!!!

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari