SRBI, SAD ILI NIKAD!  U TOKU JE TREĆE SAMOUBISTVO EVROPE, MANEVARSKI PROSTOR ZA NAS NIKAD VEĆI... Siniša Ljepojević o poziciji Beograda u...

Fotoilustracija/AP Photo

18:30 Politika 2

Fajti/S. Ljepokević | 06. 07. 2022.

SRBI, SAD ILI NIKAD! U TOKU JE TREĆE SAMOUBISTVO EVROPE, MANEVARSKI PROSTOR ZA NAS NIKAD VEĆI... Siniša Ljepojević o poziciji Beograda u...

Postalo je već opšte mesto u političkoj komunikaciji da posle krize i rata u Ukrajini ništa više u međunarodnim odnosima neće biti kao što je bilo. I to je tačno, ali i dalje ostaje pitanje - a šta će to onda biti?


Pre svega, nezavisno od ishoda rata u Ukrajini, potpuno je jasno da se menja bezbednosna arhitektura Evrope. Evropska unija (EU), organizacija koja je sebe proglasila za nosioca te arhitekture, više nema nikakav autoritet i tokom ukrajinske krize je, u stvari, izvršila političko i ekonomsko samoubistvo.      NATO, koji je predstavljao garanciju bezbednosti Evrope nema više dovoljan kapacitet i pretvorio se u instrument pljačke zemalja članica i političkih manipulacija.       

U tim ruševinama ponovo se pojavljuje Rusija kao nezaobilazan faktor bezbednosne strukture Evrope. Još je naravno neizvesno kako će sve to da izgleda ali ambijent je već uspostavljen. 

Istovremeno, u poodmaklom procesu je izgradnja nekih drugih organizacija i savezništava koji potpuno eliminišu zapadni globalni uticaj i dominaciju zapadnog društvenog modela. Stvaraju se novi društveni modeli sa drugačijom ekonomijom i finansijskim sistemima kao i nova savezništva prije svega u Evroaziji ali i u Africi i Južnoj Americi.
       
Šta bi ti procesi mogli da znače za Republiku Srpsku i celi srpski korpus?
       
Osnovno je da je u takvim okolnostima prostor odbrane nacionalnih i državnih interesa mnogo širi i kreativniji nego do sada. U tom svetlu je veoma važno da se stvaranje novih globalnih savezništava ne ograničava samo na geografsku bliskost što otvara drugačije perspektive saradnje među državama.
       
Zvanično, rat u Ukrajini nije svetski ali u osnovi i jeste. U Ukrajini ratuje celi Kolektivni zapad protiv Rusije. I ne samo protiv Rusije. Na strani Kolektivnog zapada je 38 država, ako računamo Monako, San Marino, Andoru i Lihtenštajn kao države, a sav ostali svet je na ovaj ili onaj način na strani Rusije. U svakom slučaju do sada najširi, najintenzivniji sukob od svih dosadašnjih. A u svakom velikom sukobu menjala se geopolitička karta - nešto je nestajalo a nešto nastajalo.
       
Ukrajina je u stvari simptom a ne uzrok globalne krize.
       
Pored Ukrajine i njenih žitelja, najveća je žrtva Evropa, tačnije EU. Ovo je u stvari treće samoubistvo Evrope. Prvo je bilo 1914. i Prvi veliki rat, zatim 1939. i Drugi svetski rat i sada je treće započeto 2014.
       
U prvom su nestale imperije, Austro-Ugarska, Nemačka i Ruska. U drugom, su nestale imperije Britanije i Francuske i Evropa je ušla pod američku okupaciju. U ovom trećem samoubistvu nestaće Evropska unija, kao jedina preostala imperija. I to nezavisno od toga šta će se na kraju desiti u Ukrajini.
       
Gledano iz ugla Amerike, kao lidera Zapada, jasno je šta su bili ciljevi u Ukrajini u minulih 30 a posebno zadnjih 8 godina. Bila je to, međutim, pogrešna procena. Sada kada je kriza dostigla ratne razmere uočljivo je da na Zapadu nema skoro nikakve strategije šta dalje a niti postoji bilo kakva vizija krajnjeg cilja, kako je to i ocenio bivši načelnik generalštaba oružanih snaga Britanije sada lord Ričards.
       
On kaže da Zapad funkcioniše  po logici „da vidimo šta će da bude".
       
Uprkos primetnom haosu očigledno je da je Amerika za sada ostvarila svoja dva glavna cilja - ponovnu okupaciju Evrope oličenu u Evropskoj uniji i uvlačenje Rusije u ratni sukob. Neizvesno je, međutim, kako će se situacija dalje razvijati.
       
Jedna zanimljiva ilustracija. Grupa zapadnih zemalja i Japan okupljenih u G-7 je obećala da će Ukrajini garantovati bezbednost posle rata. Kako? Kada su novinari pitali nemačkog kancelara Olafa Šolca o kakvim je garancijama riječ on se samo nasmejao. I to je bio njegov odgovor.

Jasno je, takođe, da je u Ukrajini u osnovi ne samo politički nego i oružani sukob Rusije i Zapada, tačnije Amerike kao i civilizacijskih vizija kako savremeni svet treba da izgleda.

Takođe je već jasno je ko su gubitnici. Izvan Ukrajine, najveći su gubitnici Nemačka  i naravno Evropa.

Reuters/Fotoilustracija

Rusija je trn u oku Zapada, njen uticaj na Srbiju je po njima nedopustiv

       
Ironija je da je ta ponovna okupacija u velikoj meri i cilj evropske, ili EU, elite.  Poslovna i intelektualna elita je izdala Evropu. EU je već odavno u krizi i sada elita veruje da samo sluganstvom prema Americi i mržnjom Rusije može da sačuva, makar i privid, opstanka. Suštinski problem je evro. Evro, veruje se, može da se sačuva samo daljim vezivanjem za dolar i još više za takozvani evrodolar. Elita zaista veruje da  samo tako može da se sačuva evro i svoje bogatstvo. Jer, bez evra elita gubi a to što je to istovremeno i samoubistvo i Evrope i EU to tu elitu uopšte nije briga.
       
Slično kao u vrijeme Hitlera, fenomen koji je nazvan ''jedinstvom elita''.
       
Pored evropske elite, tu je glavni interesent i NATO.
       
Pošto je NATO izgubio značaj i bilo kakav stvarni smisao, njegova birokratija traži razloge postojanja ali bi ipak mogao da doživi sudbinu onog vezirovog tigra kojem su Travničani davali mnogo šećera pa je izgubio zube i završio kao običan mačak u Travniku gde su ga deca vukla za rep.
       
Toga su, utisak je, svi svjesni pa tako svi NATO samiti više liče na parastose nego na skup moćnih.
       
Zanimljivo je da je Amerika a ne NATO obećala ojačano i stalno vojno prisustvo u Poljskoj. To bi moglo i da znači da se vodi i računa o zahtevima Rusije da se u toj novoj bezbednosnoj arhitekturi NATO vojnički vrati na pozicije iz 1997. godine.
       
Naravno, novoprimljene članice bi formalno ostale unutar NATO pakta, ali bez vojnih instalacija. Ali, pojedinačne zemlje, kao Poljska, mogu bilateralno sa drugim zemljama - u ovom slučaju Amerikom - da imaju vojne aranžmane, ali ne NATO kao savez.
       
Slabost NATO-a i EU se pokušava prikriti kampanjom militarizacije zemalja Evrope. U tome prednjači Nemačka koja obećava 100 milijardi evra za razvoj svojih oružanih snaga a skoro svakodnevno se uz ratne pokliče čuju i pozivi na ''njemačko vođstvo''. I sve to pod izgovorom opasnosti i odbrane od Rusije.
       
Isti je model kao kada se nacistički režim naoružavao i dobijao pomoć drugih zapadnih zemalja. Ali, trebalo bi se podsetiti, Hitler je ipak prvo napao i porobio Evropu. Toga su izgleda svesni Amerikanci pa zato prave nove baze u Poljskoj, a Rusija je samo izgovor.
       
Kolektivni Zapad je naravno svestan da gubi u Ukrajini iako stalno obećava poraz Rusije pa zato plasira ideje o pregovorima o primirju kako bi Zapad izbegao neumitnost poraza. A Ukrajini se preporučuje da mora da prihvati činjenicu da će da izgubi dio teritorije. I zaista, u slučaju da Rusija realizuje svoje ratne i političke planove u Ukrajini - Kolektivni zapad će doživeti još jedan poraz.
       
Kolektivni zapad je strana u tom ratu.

Pregovori, međutim, za sada nisu opcija.

Rusija veoma dobro razume zapadne namere i pogubnost primirja i njegove kasnije zloupotrebe. Rusija je to naučila i na kraju Prvog rata i kasnije, recimo u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zatim, kada bude došao kraj rata - Rusija je već saopštila da će o tome pregovarati samo sa Ukrajinom, šta god to u tom trenutku značilo, a ne sa Zapadom ili Vašingtonom.
       
Sa Zapadom bi pregovori mogli da dođu tek posle Ukrajine kako bi se izgradila nova bezbednosna arhitektura Evrope.
       
To će biti veoma težak i složen proces. Zašto?
       
Pobjeda Rusije koja je, kako sada stoje stvari, sasvim izvesna - znači da će u tim neizbežnim pregovorima o evropskoj bezbednosti Rusija imati dominantnu ulogu. Jer, ona je pobednik.
       
Koliko može da izdrži Evropska unija? 
       
Njene lidere očigledno ne interesuje sudbina sopstvenog naroda, ali - do kada je to moguće. Teško je to vremenski predvideti, ali osnovna je činjenica da EU jednostavno nema mogućnosti da izdrži. Od Rusije ne zavisi samo bezbednost Evrope nego i njen ukupan privredni razvoj.
       
Kada je riječ o nafti, recimo, skoro da je nemoguće zameniti rusku naftu Ural jer sve su evropske rafinerije tehnološki oformljene na Ural naftu kao glavni sastojak svih proizvoda.
       
Zamena ruske nafte, pored visokih cena, značila bi promenu tehnologije a to košta i uzima vrijeme. Još je gore sa gasom.
       
Prvo, tečnog gasa nema dovoljno a drugo potrebno je izgraditi terminale i fabrike za preradu tečnog gasa. To bi EU koštalo najmanje pet hiljada milijardi evra i uzelo bi od tri do pet godina gradnje. 
       
Običan svet sve nade polaže u kraj rata u Ukrajini i nada se da bi tada moglo nešto da se promeni i da se preživi. EU više nije bitna. Promene u miru su, međutim, malo verovatne.
       
Tako je stalno pitanje: Kada će se rat u Ukrajini završiti?
       
Ali, to niko ne može da kaže. Prvo, niko ne može pouzdano da predvidi kada se generalno neki rat može završiti. I drugo, što je možda još važnije, skoro da niko, sem najužeg vrha Rusije, ne zna šta su stvarni ratni ciljevi, a Rusija neće stati dok se oni ne ostvare.

Fotoilustracija/Clipart/AP

Rusiju sankcije Zapada nisu srušile - štaviše!      

I, suprotno saopštenjima Zapada da je u njegovom interesu da rat potraje - to nije tačno. Zapad očajnički traži primirje. S druge strane, Rusiji se ne žuri i uopšte je ne interesuje šta govori Zapad, prije svega Evropa. U stvari, u njenom je čak interesu da rat potraje  jer što rat bude duže trajao - brže će se rušiti američko-zapadni projekat a Rusija može da izdrži.
       
U ratu, treba podsjetiti, pobjeđuje onaj koji može da izdrži.
       
Naravno, jednog dana će se rat ipak završiti. Tada nastaje veliki posao uspostavljanja neke vrste novog svjetskog poretka i prije svega nove bezbjednosne arhitekture Evrope. U  tom procesu ipak će presudnu riječ imati pobjednik u ratu u  Ukrajini. A to je, kako sada stoje, stvari Rusija.
       
Neophodno je, međutim, imati u vidu i širu, globalnu sliku.

Dok se Zapad bavi narativom i propagandom, jedan drugi dio sveta institucionalizuje nove oblike saradnje i drugačije forme savezništava. Taj drugi svet predvođen zemljama u ekonomskom i političkom usponu je već stvoren - on se sada samo institucionalizuje.

Pre svega je riječ o Evroaziji i novom obliku savezništava koja ne znače i geografsku bliskost saveznika.
       
Dok je Kolektivni zapad u ekonomskim problemima, tačnije u ekonomskom kolapsu i nema rešenja - taj ''drugi svet'' u nastajanju beleži ekonomski rast i gradi viziju razvoja.
       
U takvom ambijentu (pozadini) sukoba u Ukrajini žive i Republika Srpska i Srbija. Te promenjene okolnosti nameću, međutim, i vreme dalekosežnih odluka.       

One, te srpske zemlje, su već dugo na udaru osvajačkih pohoda Zapada. BiH se smatra kolonijom a Srbija je na jedan drugačiji način takođe kolonija, mada još u pokušaju. Za njih su prije svega važna dva procesa - novi oblik savezništv koji nije geografski određen i nova bezbjednosna arhitektura i Evrope i Evroazije.
       
Iako po definiciji pripadaju istom telu, srpskom telu, pozicije Srbije i RS su, u svetlu krize u Ukrajini, dosta različite i ne samo zbog toga što je RS dio Bosne i Hercegovine. Različiti su i politički ciljevi, barem u ovoj fazi.
       
Osnovu tih razlika čine ucenjivački kapaciteti Zapada koji se sada koriste povodom krize u Ukrajini i odnosa sa Rusijom.
       
Srbija neprestano ponavlja da je odlučno na takozvanom evropskom putu i da je njen strateški cilj EU. I to uprkos svim aktuelnim promenama i neizvesnostima sudbine EU. A evropski put je takođe po definiciji anti-srpski i celi njegov politički i ekonomski model je protiv Srbije i Srba. To je već toliko puta pokazano.
       
Evropska integracija je odavno potrošen model i ona je sada samo instrument destrukcije ne samo Evrope nego i onih koji bi tu želeli da budu. A takozvani Evropski put je u osnovi jedna velika obmana.
       
Uz to, Zapad i Amerika su u Srbiji duboko upleteni, infiltrirani i to mnogo više nego što to iko može da zamisli. Nije riječ samo o nevladinim organizacijama i lobistima nego i o daleko ozbiljnijim projektima.
       
Na primer, Srbija ima ugovor sa Svjetskim ekonomskim forumom iz Davosa, tim javno poznatim operativcem zla, o genetičkim istraživanjima, pa je tu i uz navodnu zapadnu pomoć digitalizacija arhiva u  Srbiji što u prevodu znači krađu i prekrajanje istorije pa do važnih kompjuterskih baza podataka smeštenih, i pod kontrolom,  u drugim državama, članicama EU i NATO-a.

Javnost se, međutim, zasipa pričama o sankcijama Rusiji koje Srbija nije uvela ali se tom medijskom kampanjom u stvari banalizuju odnosi sa Rusijom i njihov značaj.

Fotoilustracija

SAD i NATO posebno boli vojna saradnja Srbije i Rusije      

Nisu odnosi sa Rusijom samo gas i nafta. To su daleko složeniji i važniji odnosi jer Rusija je politički zaštitnik i Srbije i srpskog naroda u cjelini.
       
Uprkos velikim pritiscima i medijskim manipulacijama, malo je verovatno da većina ljudi koji vode Srbije nije svjesna svega toga. Srbija je, međutim, u tom smislu u ozbiljnom problemu, uhvaćena je u neku vrstu klopke. Naime, Srbija je prezadužena zemlja koja zavisi od dobijanja novih kredita.
      
 Ali, bila kakva zvanična sumnja u evropski put bi mogla da dovede do smanjenja njenog kreditnog rejtinga i onda sva zaduživanja poskupljuju.
       
U osnovi, i to je obmana. Krediti su generalno zaustavljeni, na Zapadu, iz dva razloga: prvi je veoma neizvesna ekonomska situacija, banke se nastoje osloboditi i starih kredita, a drugi je što dolazi vrijeme drastičnog povećanja interesnih stopa. I svi čekaju i ne žele da rizikuju.
       
To jeste klopka, ali i jedan od ključnih instrumenata ucjena Brisela.
       
Srbija je zaista u veoma delikatnom položaju. 
       
Često se govori i o vojnoj i političkoj neutralnosti kao bitnoj odrednici položaja srpskog nacionalnog korpusa. Ali, šta je to vojna i politička neutralnost?
       
Srbija tvrdi da je vojno neutralna. Formalno jeste, ali u stvarnosti ipak nije. U Ministarstvu odbrane postoji NATO kancelarija. Daleko najveći broj vježbi je sa NATO snagama a vrlo mali sa nekim drugim, recimo ruskim. Takođe, Vojska Srbije učestvuje u mnogim NATO misijama po svijetu. Uz to, Srbija ima veliki broj ugovora sa NATO-om.

Na primer, veliki dio oružja koje Zapad šalje u Ukrajinu ide i preko Srbije vozovima koji imaju deklaraciju NATO jer se na to Srbija obavezala mnogim mnogo ranije sklopljenim ugovorima.
       
To nije vojna neutralnost.
       
Javno se, s druge strane, priznaje da Srbija nije politički neutralna jer želi da bude članica EU i već je kandidat. Drugim rečima, nije moguće balansiranje, a ono što se tako predstavlja je obmana javnosti.

Utisak je i da Zapad javno prihvata navodnu vojnu neutralnost Srbije ali ne i Republike Srpske. Zašto? Zato što Srbija u stvarnosti nije vojno neutralna i prihvatanje njene takozvane vojne neutralnosti je samo izgovor, samo obmana javnosti za koju se naravno zna da je protiv NATO pakta. A, Republika Srpska je zaista vojno neutralna i tu je osnovni problem.
       
Prema Republici Srpskoj Zapad ima znatno manje takvih ucenjivačkih instrumenata, ima ih, naravno, ali ne toliko. Nije samo riječ o manjoj zaduženosti nego i primetno fleksibilnijem stavu prema ''evropskom putu''. I to je jedan od problema jer, kako to najčešće govore lideri Nemačke, od Srbije se u njenoj evropskoj ambiciji upravo traži da ''disciplinuje'' Banja Luku.

Fotoilustracija

Sukob Rusije i SAD vidljiv je i u BiH

U političkom i strateškom smislu Republika Srpska je jasno i nedvosmisleno opredeljena za saradnju sa Rusijom. Trebalo bi podsetiti da ovde nije reč o samom rusofilstvu, to je privatna stvar, ili emotivnoj reakciji protiv Zapada. Ovde je riječ o proceni globalnih promena i stvaranju novog takozvanog svetskog poretka a u tom procesu Rusija, kao i Kina i ostale zemlje, pripadaju onom pogledu na svet i političkoj viziji koji će i biti politička i ekonomska budućnost i u tom ambijentu će svijet živjeti u narednim decenijama.
       
I zato nedavna posjeta srpskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika Rusiji i njegovi susreti sa predsednikom Vladimirom Putinom i šefom diplomatije Sergejem Lavrovom na zaista mnogo načina imaju i istorijski značaj.
       
U toku je istinsko stvaranje novog poretka i nove mape sveta i malim zemljama i narodima može da pomogne samo pravovremeno razumevanje tog istorijskog procesa.





Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.