Foto: printscreen BAP vesti
Društvo
Ko je zver iz Gajdobre? Fudbal je batalio kad nije mogao da nađe kopačke broj 51, a posle....e to je priča!
Jedan od njih je i Mirko Milićević. Rođen je u Novom Sadu 1965. godine, a do svoje 14. godine sa roditeljima je živeo u Gajdobri, naseljenoj uglavnom Hercegovcima. Njegov otac je poreklom iz Zvijerinja kod Bileće i mnogi iz tog plemena nose prezime Zvijer.
Kaže da se svake godine u Zvijerinju i Beogradu okupljaju članovi familija Zvijer i Milićević.
– Kao dečak u Gajdobri prvo sam igrao fudbal. Bio sam golman, a pošto sam se uvek izdvajao od svojih vršnjaka zbog visine, postavili su me da budem golman zbog dugačkih ruku i velikih šaka. Pričali su mi neki da sam veoma talentovan i da treba samo da nastavim da treniram. Meni se sve to sviđalo, ali sam onda iznenada zapao u problem. Noga mi je naglo porasla i nikako nisam mogao da pronađem kopačke broj 51! To je bio razlog što sam s fudbala prešao na rukomet. Rasturao sam sve protivnike, na utakmicama davao po 15 golova u proseku i sigurno bih dogurao do reprezentacije da sam nastavio da treniram. Ali, rukomet je mnogo grub sport, a ja više volim da batinam nego da me batinaju, kao što mi se dešavalo na rukometu - ispričao je Mirko za BAP vesti.
Informer
Ubrzo su ga, kaže, zapazili ljudi iz Crvene zvezde, jer je čuveni trener Ranko Žeravica imao svoje skaute po Vojvodini i tako je sve krenulo.
- Trajalo je to sve do moje 40, kada sam patike okačio o klin. Prokrstario sam Evropom uzduž i popreko, zaustavljao dah gde god se pojavio, a igrajući u Crvenoj zvezdi, Ciboni, Hapoelu, Napoliju, Apolonu, Paoku i AEK-u, te turskim klubovima Turk Telekomu, Karšijaku, Bujuk koledžu i Goztepeu zaradio sam milione dolara, ali i trošio netremice, uživajući u životu i svim njegovim čarima. Novac mi nikada nije značio ništa, pružio mi je mogućnost da uživam i stvorim sebi lep i lagodan život. Zbog toga sam danas veoma srećan čovek - nastavlja.
Informer
O Draženu Petroviću
Igrao je i sa pokojnim Draženom Petrovićem. Sećajući se Dražena, za koga kaže da je bio košarkaški bog, "igrač kakav se rađa jednom u stotinu godina" ispričao nam je kako se jednom s njim opkladio.
Informer
- Jednom, pred utakmicu sa Realom u Evro ligi ili tadašnjoj Ligi šampiona, kaže mi Dražen, da se kladimo u to ko će više koševa dati slavnom kraljevskom timu u dve utakmice u Madridu i Zagrebu. On je dobio opkladu, postigao je 52, a ja 47 poena. Izgubio jesam, ali sam bio ponosan jer sam Realu u dve utakmice dao 47 poena. Moj veliki uzor bio je Kindže, alijas Mirza Delibašić, nažalost takođe pokojni, a Draženu sam uvek skidao kapu i sada sam srećan što sam imao tu čast da budem saigrač sa njim i mnogo caka kupim od njega - priča sa osmehom.
Zna i sad da su ga saigrači poštovali zbog onoga što je davao na terenu.
– Trudio sam se uvek da dam sve od sebe i poslednju kap znoja pretvorim u pobedu i uspeh. Neki su me smatrali pomalo i za čudaka, kad se iznerviram znao sam da posle treninga novu majicu i šorts ubacim u kantu za smeće. Neki igrači su tu opremu vadili, kod kuće bi je oprali i sutradan dolazili u njoj na trening. Meni je to bilo čudno, pitao sam se otkud sad ovaj u mojoj opremi. Toliko sam bio u transu, zanesen poslom, odnosno treningom da nisam ni bio svestan šta sam uradio. Koliki sam fanatik bio za košarku, jednom sam patikom gađao televizor kad me isprovocirala sudijska nepravda na jednoj utakmici koju sam povređen gledao kod kuće - opisuje.
Avantura s mačkom Tobijem i Blekmenom iz Dalas Maveriksa
O životu van terena malo govori ali je izdvojio priču o svom mačku Tobiju.
– Dok sam igrao u AEK-u, jednog dana mi se izgubio omiljeni mačak po imenu Tobi, koga sam imao punih 10 godina. Moj saigrač Roland Blekmen, legenda Dalas Maveriksa, koji je takođe obožavao mog mačka, dva dana je bezuspešno tražio sa mnom Tobija, koji je ličio na Garfilda. Imao je 12 kilograma i bio je veoma umiljat. Trećeg dana pronašli smo ga na drvetu u dvorištu obližnjeg američkog koledža. Ko zna od čega se Tobi uplašio i nije hteo da siđe? Blekmen je odlučio da preko zida visokog četiri metra dođe do vrha drveta i skine Tobija. U toj akciji je posekao ruku na neko staklo. Skinuo je mačka i otrčao kod lekara da mu očiste ruku i zašiju ranu. Nekoliko dana kasnije igrao je važan meč i bio među najboljima. Tada me je Roland kupio za ceo život - kaže Mirko.
Šta danas radi
- Bavim se menadžerstvom, pokrivam sve sportove – košarku, fudbal, odbojku, rukomet. Trudim da se radim ozbiljno i profesionalno. Srećom, ne moram da radim po svaku cenu. Kada mi se ne radi, odem u ribolov, prošetam svog psa ili odem na kafu sa prijateljima. Takođe obožavam cigare, one su moja velika strast i opsesija.