Ispovest hrvatske kovid-turistkinje: VAKCINISALA SAM SE U SRBIJI! Prijavila sam se i već za dva dana bila na redu!

Njenu uspovest prenosimo u celosti: 

Iste nedelje dok su uz svetla reflektora vakcinisali moje vršnjake, Plenkovića i Jandrokovića, koji su, uz to, ne tako davno preležali koronu, vakcinisani su moji roditelji u 80-im. Predsednik koji se okomio na predstavnika hrvatskih Srba vakcinisan je odavno. Isto dobrog zdravlja u 50-im

Kao obična zdrava osoba u pedesetim moj red u Hrvatskoj je nakon tri milionite pristigle doze (dupla doza za sve starije od 65 i hronične bolesnike kojih je ukupno u Hrvatskoj oko milion i po).

Dinamikom kojom vakcine pristižu i kojom se vakciniše u Hrvatskoj, u kasnu jesen bih mogla dobiti prvu, početkom sledeće godine drugu dozu. Nije mi se grebalo i žicalo naokolo. Jer vakcinisanje je jedan od temelja javnoga zdravstva koje počiva na solidarnosti mlađih sa starijima, zdravih s bolesnima. Nažalost, kod nas tako nije ispalo. Od prvoga dana vakcinisanja. A i inače. No, ajmo mi na priču kako se vakcinisati bez da okrenete i jedan jedini telefon ili vučete nekoga za rukav.

Informer

Pre mesec i po moj partner je dobio od nekog srpskog kolege link na prijavu za vakcinisanje na e-Upravi u Srbiji. On ju je popunio. I nakon 45 dana stiže mu poziv za vakcinisanje na beogradskom sajmu AstraZenekom. Da, Srbija ima sistem prijavljivanja putem e-Uprave već neko vreme. Istog dana kad njemu stiže poziv, popunila sam i ja aplikaciju koja je krajnje jednostavna. Jedino morate znati ćirilicu (e, moj Filipoviću).

Biraš jesi li srpski ili strani državljanin, ako si strani, upisuješ broj pasoša. Biraš kvačicom koju vakcinu želiš. Obeležila sam samo one priznate u EU (AstraZeneku, Fizer, Modernu), Rusa i Kineza sam preskočila. Biraš i opštinu u kojoj se želiš da se vakcinišeš. Odabrala sam Sremsku Mitrovicu jer je najbliže od Bajakova (granice). I mislim se, ako i ja dođem tako za 45 dana na red - bit će opet znatno pre nego dočekati red kod nas.

Međutim, već sledećeg dana stiže mi e-mail u kojem me pozivaju za dva dana na vakcinisanje u Novi Sad, lokacija Novosadski sajam. Dan subota, vreme 13.50. Uz poziv, dobila sam formular (da, opet ćirilica) za popuniti (i pri dolasku imati ištampano, ide brže). Na njemu se nalazio i QR kod koji, saznaću kasnije, otvara sva vrata. Odmah sam rezervisala termin za testiranje.

Premda vredni studenti na pultu za testiranje govore da nalaz stiže u roku 24 sata, znala sam, po iskustvu, da će rezultati testa stići do naveče. Pozvala sam sve prijatelje mojih godina i starije, podelila s njima link za aplikaciju. Moram priznati da sam tom prilikom saznala i da se dosta mojih poznanika i prijatelja vakcinisali (ali da se ne zna), deo je bio i dosta podrugljiv. Prijatelj koji me odmah poslušao i popunio aplikaciju, pozvan je u roku nekoliko sati na vakcinisanje dan nakon mene, takođe na Novosadski sajam.

Spakovala sam osnovno (hrana, voda), ištampala PCR test potreban za prelazak granice i formular potreban za imunizaciju. Obeležila adresu Sajmišta na Google mapi, skinula je u oflajn formatu (da, postoji ta opcija, kao i opcija oflajn karata). Naime, pre ulaska u Srbiju, poželjno je ugasiti data roaming inače se treba pripremiti za bankrot.

Krenula sam oko 9 ujutru, da me ne bi slučajno uhvatila gužva na granici. Naime, znam od prijatelja iz BiH da oni po pravilu vikendom dolaze u Srbiju da se vakcinišu, a deo ih gravitira prema Bajakovu. U dnevniku Al Jazeere govorili su da je moguć dolazak na vakcinisanje AstraZenekom i bez najave, odnosno poziva.

Do Slavonskoga Broda još je i bilo nešto saobraćaja, a nakon odvajanja auto-puta za Osijek tu i tamo neki slovenski ili BiH automobil, ajde i nešto austrijskih registracija. Da se ne zezam po benzinskim pumpama u Srbiji, sipala sam na Spačvi, zadnjoj benzinskoj pre granice (premda je na povratku zaustavljanje preporučljivo pušačima zbog znatno jeftinijih doza za njihovu zavisnost).

Osim beskrajne kolone kamiona koja vas prati s desne strane u zaustavnoj traci, na izlasku iz Hrvatske i ulasku u Srbiju ispred mene je bio možda pet, šest automobila. Čekala sam ni tri minuta. Naši granični policajci i policajke bez maski. Nadam se da se netko setio da ih vakciniše. Na srpskoj granici isto. Ali oni su sigurno vakcinisani, barem ko je hteo. Pokazujem PCR i ličnu kartu, policajac zahvalio i vratio, carinik mi samo mahnuo. Dok sam ja mirno prolazila s leve strane su nekim momcima praznili ceo automobil. Neredak prizor koji se viđa uglavnom na našim granicama (u EU ih ionako uglavnom nema).

Nekadašnji auto-put Bratstva i jedinstva sa srpske strane je u mnogo boljem stanju nego što je donedavno bio. Putarinu plaćam karticom, premda sam imala nešto sitno zaostalih dinara s nekog od putovanja. Da se nađe, zlu ne trebalo. Ako ste komotniji pa bi do Novoga Sada celim putem po auto-putu, onda do pred Beograda pa na auto-put Beograd - Novi Sad. Ako preferirate najkraću kilometražu, onda skrećete u Sremsku Mitrovicu pa preko Fruške gore do glavnog grada Vojvodine. Taj put sam izabrala.

Prošla sam ga jednom ranije, davno, putujući na Exit festival. Ide ovako. Prvo mrkla ravnica. Bila sam sigurna da smo ili navigacija ili ja pogrešile. Pa naglo desno, pa voziš, pa njive levo i desno i onda odednom kao da sam stigla u "Salaš u Malom Ritu" ili upala u "Zimovanje u Jakobsfeldu", seriju i film mog djetinjstva iz 70 i neke s radnjom u Vojvodini.

Potom se ukazuje Fruška Gora. Put je i dalje uzak, poput Sljemenske, ali dvosmeran. I gledam ja tako Banat, Srem i Bačku s Fruške gore i vozim dalje spuštajući se prema rodnom gradu nedavno od posledica korone preminulog Panonskog mornara. Oflajn navigacija me dobro služila i dovela gotovo do Novosadskog sajma.

Omašila sam samo 50-ak metara. Parkiranje, uzimanje dokumenata. Sunce predivno, ja u kratkim rukavima. Samo ću podići rukav i to je to. Uopće mi nije jasno zašto to nisu svi oni koji su nam pokazivali svoja polu naga uglavnom loše uzdržavana muška tela. Na glavnom ulazu me policajac pita: koje cepivo?

Nakon što sam rekla AstraZeneka usmerava me levo da se javim sestrama. Ulazim u ogromnu halu, poput onih na Zagrebačkom velesajmu. U prednjem je delu puno stolica, potom idu stolovi sa sestrama, a u donjem delu paravani za vakcinisanje. Sve je vrlo skromno, ali besprekorno uredno. Sestra me upućuje u kabinu broj 10, poslednju s leva. Ispred mene dvojica. Već vakcinisani sede sa strane na stolicama i čekaju 15 zadatih minuta da prođe. Većinom su ljudi došli zajedno, uglavnom iz BiH, svih dobi. Najmanje najstarijih.

Međutim, čuju se i drugi jezici. Kad dolazim na red prva doktorka uzima moj formular, sva srećna da je popunjen. Stavlja mi oksimetar (uređaj za merenje zasićenosti krvi kiseonikom), meri temperaturu, pita za alergije i stalnu terapiju. Pita i u koju ruku želim vakcinu. Objašnjava mi moguće nuspojave. Krajnje detaljno i brižno, kao da to govori prvi put u životu. Predaje me kolegici koja ima pripremljen špric, moli da opustim ruku i to je bilo to.

Ubod komarca je tri puta nezgodniji. Nije mi dopustila da slikam vakcinisanje. Kaže, nemojte se ljutiti, ali nije dopušteno. Odlazim do treće kolegice koja proverava na računaru kontakte na koje će me pozvati na revakcinaciju za 12 nedelja. Štampa i dodaje mi papir s potvrdom o vakcinisanju i vrsti vakcine. Preostalo mi je da još malo odsedim, prošetam po novosadskom proleću i put kući. Kafići i restorani ionako ne rade. Radili su do pre desetak dana, ali zaraza usprkos masovnoj dostupnosti vakcina buja.

Po povratku, na srpskim vestima gledam gužve na granici, a posebno na punktovima za vakcinisanje stranih državljana. U Beogradu posebno. Mene su potpuno mimoišle.

I za kraj, odgovor na pitanje koje mi svi postavljaju: koliko sam platila vakcinisanje? Pa nisam platila, vakcvina se ne plaća. Nigde na svetu. Više sam ostavila para ostavila gde sam se testirala pre odlaska i opet ću za 12 nedelja nakon revakcinisanja, ali nije mi krivo.

Nadam se da će Hrvatska učiniti isto prema susedima kad (konačno) dobije svoje količine kojih će na kraju biti više od onih koji će se hteti da je prime.