Dušan Silni ili Dušan Sujetni!? Pokazaće naredni dani!

Kad smo već kod Tea, čuvena je priča da Nenad Krstić i on dugo nisu razgovarali, a bili su lideri nacionalnog tima. Ušlo je u legendu da ni Saša Đorđević i Predrag Danilović nisu razgovarali cele sezone kad su Partizanu doneli Kup šampiona.

Lider, predvodnik, kapiten, nekad mora da zatalasa, da digne pritisak svima u ekipi, da zapali vatru, da uhvati za gušu prvog do sebe, pa i da izazove trenera...

Prvi među jednakima u fudbalskoj reprezentaciji, Dušan Tadić, i te kako je ustalasao javnost i apsolutno nikog nije ostavio ravnodušnim posle poraza od Engleske na startu Evropskog prvenstva rečima da je morao da počne tu utakmicu, a ne da sat vremena presedi na klupi. Podvukao je da poštuje odluku selektora, ali da se nikako s njom ne slaže. Dodao je, međutim, i da za sebe, bez lažne skromnosti kako se ogradio, smatra da je najbolji i najspremniji fudbaler u reprezentaciji. Ne samo što je gurnuo prst u oko Draganu Stojkoviću Piksiju pred celom Evropom, već je na specifičan način izazvao sve saigrače iz reprezentacije.

Pitanje svih pitanja je da li će popularni Duća tim rečima izazvati požar koji će progutati „orlove“ i do temelja spaliti zajedništvo, drugarstvo i idiličnu atmosferu o kojoj pričaju danima, mesecima, pa sad već i godinama. Ili je Tadić, možda, samo hteo da baci iskru, varnicu, koja će upaliti vatru kod svih preostalh 25 igrača koje je Piksi doveo u Nemačku i naterati ih da kao u transu odigraju preostale utakmice.

Informer

Možda će sad svaki od njih želeti da se, između ostalog, dokaže i kapitenu i da prihvati njegov „čelendž“, pa da vidimo ko je tu stvarno od kakvog materijala sazdan. Ko je najbolji, ko je najspremniji, bez koga se ne može i od koga sve zavisi.

Istina je da igra „orlova“ sa Tadićem na terenu i bez njega nije ni slična, a kamoli ista. Imamo još dobrih i odličnih veznih igrača, ali ničije lopte nemaju oči kao Tadićeve, niko nije u stanju da u šumi protivničkih igrača pronađe Mitrovića i pogodi ga u trepavicu, ničije reči nemaju toliku težinu kao Tadićeve. Zato je i kapiten.

I suviše je Dušan iskusan, suviše je toga prošao u karijeri, i klupskoj i reprezentativnoj, da bi sad olako sve bacio pod noge, ma koliko da mu je (bila) povređena sujeta što će spektakl sa „Gordim Albionom“ početi s klupe. Naizgled miran, skroman, tih, a ustvari direktan, otvoren i bez dlake na jeziku i kad se gubi i kad se dobija, Tadić je već imao probleme sa selektorima. Zbog toga je već jednom skupo platio cenu i bio precrtan kod Radovana Ćurčića i Sava Miloševića kao sportskog direktora reprezentacije. Bilo je to pre osam godina, dok još Tadić nije bio etabliran kao noseći stub reprezentacije bez kojeg igra našeg tima izgleda u najboljem slučajun kao krivi toranj u Pizi.

Informer

Doduše, i tad je Tadić govorio o sebi kao najboljem i najkreativnijem igraču kojeg Srbija ima, ali je u godinama koje su usledile i te kako opravdao visoko mišljenje o sebi. Postao je nezamenljiv i sad je igrač s najviše nastupa u istoriji državnog tima. I čak ni sve silne asistencije i golovi ne mogu da dočaraju njegov uticaj na igru Srbije i značaj za čitav tim.

Zbog toga bi trebalo bar na trenutak da prikoče svi oni, a nije ih malo, koji su se obrušili na kapitena posle iznenađujućih reči nakon poraza od Engleske. Parole tipa „Piksi, odmah ga pošalji kući“ ili „Meni više posle ovoga ne bi zaigrao ni minut“, mogu da budu stavljene na čekanje barem još osam dana dok se ne završi poslednji meč u grupi C na Evropskom prvenstvu.

Kad sudija odsvira kraj meča sa Danskom, znaćemo jesmo li opet podbacili ili smo ostvarili cilj, a samim tim znaćemo da li je Tadić poput Dušana Silnog razbudio vojsku, razgoreo plamen u njima i odveo ih u pobedu ili je dozvolio da njegova sujeta bude veća od Srbije.

Istina je samo jedna.