Inglourious Basterds! Iliti PROKLETNICI!

Nismo, baš zato što je ta fora mnogo puta rabljena i istrošena, ali i zato što naslov legendarnog filma Kventina Tarantina iz 2009. godine i njegov ustaljeni prevod na srpski jezik najbolje opisuje srpske fudbalere u Nemačkoj – Prokletnici.

Oni vuku teret prošlih vremena i svojih ne tako slavnih prethodnika. Zapravo, možda su njihove starije kolege i bivši reprezentativci imali pojedinačno uspešnije klupske karijere, osvojili više trofeja ili značajnije titule, ali su im se po pravilu u prethodnih četvrt veka sve reprezentativne akcije završavale neslavno. Rezultatskim katastrofama i još gore svađama, tučama, uvredama, hvatanjima za gušu, prozivkama, opijanjima, a bilo je tu, kažu neki mada nikad nisu bili spremni da o tome govore javno, jurenja noževima po hotelu, prebrojavanja krvnih zrnaca na osnovu imena i prezimena, merenja ko je veći Srbin, namernog „bušenja“ selektora...

Informer

Kao što deca moraju da nose teško breme slave svojih roditelja ili pak loš glas koji bije oca i majku, tako i naši fudbaleri koji igraju na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj imaju prokletstvo onih od koji su nasledili „dres najdražih boja“, ne tako zavidan status među navijačima, uvek upitnu i vrlo rezervisanu podršku nacije i kao nijedan drugi državni tim (u bilo kom sportu) podložni su kritikama.

Momci koji su posle Svetskog prvenstva u Rusiji preuzeli glavnu reč u reprezentaciji, počevši od Dušana Tadića kapitena, preko glavnih poluga tima i nezamenljivih Aleksandra Mitrovića, Sergeja Milinkovića-Savića, Andrije Živkovića, Nemanje Gudelja, Nikole Milenkovića, do Predraga Rajkovića, ne samo da su najbolje što naša zemlja ima trenutno kad je reč o fudbalu, već su najbolja generacija (mada nisu svi ispisnici, naravno) koju je naš fudbal imao maltene od Moše i Tirketa naovamo. Neki od njih nadmašili su i legendarne Čileance.

To su mahom isti oni dečaci koji su osvojili Evropsko prvenstvo 2013. godine za igrače do 19 godina. Taj tim su predvodili Predrag Rajković, Miloš Veljković, Sergej Milinković-Savić, Mijat Gaćinović, Nemanja Maksimović, Aleksandar Mitrović... Onda su dve godine kasnije Rajković, Veljković, Maksimović, Gaćinović, Sergej, pa njegov brat Vanja Milinković-Savić i Andrija Živković postali prvaci sveta na Novom Zelandu! Osvojen je Mundijalito za igrače do 20 godina!

Informer

Otkad se u A reprezentaciji pitaju ti momci, koji su davno primili šampionski pelcer i dokazali da za svoju zemlju igraju svim srcem, naš državni tim je izgubio samo jednu utakmicu iz reda onih koje su morale da budu dobijene! Bila je to ona traumatična noć protiv Škotske na praznoj „Marakani“ u finalu baraža za odlazak na prethodno prvenstvo Evrope. I nesrećna penal serija. A prethodio joj je veliki trijumf nad Norveškom i Erlingom Holandom usred Osla!

Dogodila se tad i važna prekretnica, pa je posle godina neuspelih poziva i nagovaranja na klupu seo Dragan Stojković. A Piksi je živa legenda našeg fudbala i čovek koji simboliše neko prošlo vreme kad je reprezentacija mogla da izgubi, pa i da se rezultatski obruka (6:1 protiv Holandije), ali ne i da se raspadne! Dok se cela bivša zemlja raspadala, ta Piksijeva generacija se međusobno nije svađala, pravila skandale, tukla po hotelu ili na treningu, odlazila samovoljno iz baze reprezentacije tokom šampionata Evrope i sveta... Kao da su se Piksijevim dolaskom na klupu vratili i neki stari maniri unutar tima.

Posle toga, „orlovi“ su osvojili kvalifikacionu grupu za plasman u Katar 2022, osvojili su prvo mesto u B diviziji Lige nacija i od narednog ciklusa igraće u najjačem evropskom društvu, a onda su uspešno završili i kvalifikacije za EURO. Da li je ocena za „umetnički dojam“ u tim kvalifikacijama bila čista desetka? Nije! Ali posao je urađen! A i nismo mi ni evropski Brazilci, iako nam prija da čujemo taj nadimak, pa da nam nisu dovoljne puke pobede nego one moraju da budu ostvarene sa stilom.

Informer

I ponavljamo – nije izgubljena nijedna utakmica iz reda onih koje su morale da budu dobijene. Jesu li podbacili i razočarali u Kataru? Jesu, podbacili su i razočarali sami sebe. Ali kad odete na veliko takmičenje, a nema većeg od Mundijala, onda nijedna utakmica nije unapred dobijena i nijedna izgubljena ne može da se smatra katastrofom. Pa ni remi sa Kamerunom, pa ni poraz od Švajcaraca, ma koliko nam se tad „nudili“ i ma koliko nam bili dužni. Jer mi od 1998. nismo dogurali dalje od grupne faze na Svetskom prvenstvu da bi nam se pobede u grupi podrazumevale.

Današnja generacija igrača, momci koji sad nastupaju u Nemačkoj, izuzetno su vaspitani, kulturni, prijatni, s obe noge na zemlji, a svom radu i cilju posvećeni... Disciplinovani su i vredni. I velike su patriote! Prošlo je vreme kad se utakmicama za reprezentaciju sebi dizala cena na fudbalskom tržištu i kad su mnogi u tome videli korist igranja za Srbiju. Ovi momci su patroite i oni crveni ili beli dres s dvoglavim orlom na srcu nose iz čiste emocije. I željni su ljubavi nacije, kao dete koje vapi za roditeljskom pažnjom.

Ali su prokletnici, odnosno nose prokletstvo prethodnih generacija. Toliko teško i veliko i gotovo radioaktivno breme, da je navijačima nekad dovoljna i jedna slabija partija (bez obzira na rezultat) da krene plotun kritika, čak i uvreda i neosnovanih prozivki. Dovoljna je jedna zapaljiva izjava, a Tadićeva posle Engleske to svakako jeste bila, da krenu podele na „Piskijev tim“ i „Tadićev tim“ i licitiranje ko je kriv, a ko u pravu, kome bi ovo EP moralo da bude poslednje, da se pletu priče o svađama, klanovima, unutrašnjim sukobima...

Informer

I zaboravlja se da srž tog tima čine momci (pomenuti na početku teksta) koji se znaju „od fudbalskih pelena“, da su zajedno već pokoravali svet i Evropu, da su stariji momci koji ih predvode poput Tadića, Spajića ili Kostića oličenje poštenih i dobrih sportista, koji su uvek tu za Srbiju i uvek daleko od skandala.

Da bismo promenili tok istorije, a ovi momci ga već jesu promenili time što su postali prva generacija posle četvrt veka koja je vezala plasman na Svetsko i Evropsko prvenstvo, potrebno je da se i svi mi, koji volimo i bodrimo reprezentaciju, promenimo! Da pomognemo našoj „deci“ da skinu to prokletstvo prethodnika. Da ih bodrimo da već sutra protiv Slovenije, a onda i 25. juna protiv Danske, odigraju kao protiv Francuske u finalu Evropskog prvenstva 2013. ili kao protiv Brazila u finalu Mundijalita 2015. Ili kao protiv Portugala u Lisabonu 2021.

Oni to mogu i znaju, oni to imaju u sebi. Na Piksiju je da ih podseti da nose šampionski gen, na njemu je da razgori plamen u njima, da izađu na teren i potuku rivala, a na svima nama koji volimo Srbiju i našu fudbalsku reprezentaciju, je obaveza da im damo vetar u krila.

Ne da „rušimo gnezdo orlovo“, već da rasteramo sive oblake i na vedrom nebu ponosno gledamo visok let naših „orlova“. Najmanje do osmine finala Evropskog prvenstva, a kad momci probiju tu barijeru, onda će sve biti moguće.