Ovo je priča o Manastiru Svetog Stefana!

Pisani izvori svedoče da je manastirska crkva, na temeljima stare, srednjevekovne, obnovljena u vreme kneza Miloša Obrenovića, mitropolita Petra (Jovanovića) i episkopa niškog Grigorija, 1843. godine. Samo nekoliko kilometara udaljen od Ristovca, nekadašnje granice sa Turskom, manastir je do oslobođenja, 1912. godine, imao značajnu stratešku i misionarsku ulogu.

DANAS SLAVIMO STEVANJDAN! Žene bi trebalo da URADE JEDNU STVAR!

Početkom dvadesetog veka u njemu je osnovana Psaltirska bogoslovija ili Versko-učiteljska škola, u kojoj se školovalo oko četrdeset sveštenika. Iz jedne od mnogobrojnih svešteničkih porodica u Gornjem Žapskom, potekao je i jedan od naših najvećih bogoslova, molitvenika i propovednika dvadesetog veka, arhimandrit Justin (Popović), u skorije vreme pribrojan liku Svetih.

Njegov deda, pop-Aleksa, kao seoski paroh opsluživao je i Manastir Svetog Stefana, tako da je i mali Blagoje, potonji Prepodobni otac Justin, svoju bogočežnjivu dušu napajao na istočnicima ove svetinje.

Tridesetih godina dvadesetog veka u manastiru je utočište našao belogardejski kapetan Nikolaj Sofronjicki, koji se desetak godina sa pomena vrednom ljubavlju starao o njemu. Tokom Drugog svetskog rata, manastirski konak zapaljen je od strane Bugara.

Godine 1953. u Manastir Svetog Stefana dolazi sestrinstvo na čelu sa mati Ilarijom. Suočene sa brojnim teškoćama u prvim posleratnim godinama, monahinje su napustile ovu svetinju 1959. godine i raselile se po drugim manastirima širom Srbije. Tada je ova svetinja potpuno zapustela.

Informer

Zapušten, obrastao u trnje i korov, sav zapreten u šibljiku, čini se – čitavu večnost neokađen, bez službe, slavopoja i života, Manastir Svetog Stefana čekao je neko bolje vreme. I konačno, krajem prošlog veka, pokrenuta je inicijativa za njegovu obnovu.

Zalaganjem sveštenstva pčinjskog namesništva, na sastanku od 19. maja 1992. godine u Manastiru Svetog Stefana, doneta je odluka o obnavljanju crkve i manastirskog konaka.

Dolaskom episkopa Pahomija na katedru Bogom spasavane Eparhije vranjske (avgusta 1992. godine), kao i nekadašnjeg igumana hilandarskog, blaženopočivšeg arhimandrita Pajsija (†2003) za klirika iste, doborm voljom lokalnog sveštenstva i vernika, mnogih preduzeća i pojedinaca, započeta obnova Manastira Svetog Stefana aktivno je nastavljena.

Bilo je teško odlučiti se odakle započeti: prokrčiti put, obnoviti polusrušenu crkvu, zvonaru, sazidati konak, uvesti struju, iskopati bunar… Ali, uz pomoć Božiju, blagoslov svetog Stefana i svesrdno zalaganje svih onih koji su zavoleli ovu svetinju, manastir je polako počeo da sija svojim novim sjajem.

Već početkom 1994. godine, doselilo se sestrinstvo na čelu sa igumanijom Jefremijom. Danas ovde živi šesnaest sestara, koje se svojim skromnim pregnućima trude da ovu malu ali retko lepu svetinju na samom južnom braniku naše domovine, očuvaju i ukrase, a započetu duhovnu i materijalnu obnovu nastave.

Informer

Pored spravljanja preparata od lekovitog bilja i pčelarstva, sestrinstvo manastira Svetog Stefana bavi se i ikonopisom, u kome se neguje drevna vizantijska tradicija jajčane tehnike. Umetnosti vizantijskog ikonopisa monahinje su se naučile u Grčkoj.

Osim toga, sestrinstvo se bavi i prevođenjem i izdavanjem delâ Prepodobnog Pajsija Svetogorca, za koje ima blagoslov i pismenu dozvolu manastira Svetog Jovana Bogoslova u Surotiju, kao nosioca autorskih prava. Do sada je iz štampe izašlo jedanaest naslova. Aktivno radi i stolarska i duborezačka radionica.

Kao što svaka svetinja zrači nečim osobenim, tako i manastir Svetog Stefana odiše čudesnim, nezemaljskim mirom.

- Upravo to nebesko spokojstvo koje osećamo u manastiru i jeste ono što osmišljava život čovekov i što čitav svet sa svojim ovozemaljskim vrednostima ne može da pruži. Ljudi beže iz mnogoljudnih gradova tražeći upravo taj mir – ne prosto tišinu, nego upravo mir duše; tražeći susret sa samim izvorom mira – susret sa Bogom - govorio je blaženopočivši arhimandrit Pajsije (Tanasijević).

Informer

Upravo u tom susretu, u kom se sustiču svi putevi čovekovi, gde vreme ustupa mesto večnosti, i sam zastao kao suza između zemlje i neba, Manastir Svetog Stefana stoji kao domaćin i ćutljivi svedok.