Foto: printscreen
Srbija
KAKAV BORAC, STEFAN JE SLEP OD TREĆE GODINE, ZBOG TUMORA MU AMPUTIRANA OBA OKA! Nišliju to nije sprečilo da putuje do škole 40 km, odoli svim životnim preprekama i postane uspešan
Stefanova borba počela je još sa tri godine, kada su mu, zbog tumora, amputirana oba oka. Pohađao je redovno srednju školu i završio je sa svim peticama, iako je svakodnevno putovao iz rodnog Šarlinca do Niša oko 40 kilometara.
- Ne vidim maltene od rođenja. Zapravo, izgubio sam vid sa tri godine i nemam predstavu šta znači videti, svoj život sam uvek percipirao na osnovu zvukova, dodira, na osnovu nekih spoznaja koje mogu da dobijem putem drugih čula. Ja život, zapravo čujem. Život, ima zvuk. Slušam, na primer, i eho kada se krećem, slušam saobraćaj, slušam ljude koji prelaze ulicu, sve sam navikao da čujem. Recimo, kada prolazim pored pekare, vrlo često na osnovu mirisa znam gde sam, znam kako mirišu druge stvari - priča nam ovaj Nišlija, koji već završava i doktorske studije.
Istovremeno, on radi u struci, u Kancelariji za mlade, kao savetnik.
- Kancelarija pruža, zaista, širok spektar usluga, budući da mi imamo srednjoškolce, studente, mlade koji su nezaposleni i one koji imaju posao, mladalačke brakove, bračne parove... Mnogo je tu različitih grupacija koje imaju svoje potrebe. Upravo u tome je i lepota posla, da za svaku grupu mladih nađemo ono što im je najvažnije, da ih razumemo, jer, čini mi se da ta razlika od 15 godina nikada kasnije u životu nije toliko izražena nego u tom periodu od tinejdžerskog doba do 30. godine - objašnjava nam on.
Osim posla, Stefan se uspešno bavi i sportom. Već dve godine igra golbal - fudbal za slepe. Kapiten je, a u državnom atletskom prvenstvu stigao je do zlatne medalje u trci na 400 metara i bronzane medalje u bacanju koplja.
MAŠINA ZA BRAJEVO PISMO
S obzirom na to da je sam prošao kroz sve nedaće koje sa sobom nosi nedostatak čula vida, Stefan Stevanović je nedavno donirao mašinu za pisanje Brajevim pismom osmogodišnjem dečaku slepom od rođenja. Najviše, kako kaže, zato što želi da mu olakša redovno pohađanje nastave u okviru inkluzivnog obrazovanja.
- Golbal je naš hobi, ali i potreba. Jer, ne možemo da igramo fudbal, ne možemo da igramo košarku, a svi imamo potrebu da se bavimo nekim sportom. Imamo mnogo drugara sa DIF-a koji nam pomažu, i studenata. Dobra je to simbioza: onih koji uče o tome i koji će sutra biti profesori i nas koji ne vidimo. Imamo i takmičenja - objašnjava nam Stefan.
Ispričao nam je i da je loptica teška 1.250 grama i da ispušta zvuk dok se kreće. Golbal je, kaže, specifičan sport za slepe i slabovide, a nastao je posle Drugog svetskog rata, nakon što je bilo mnogo onih koji su u ratu oslepeli ili delimično izgubili vid.
Stefan je jedan od prvih đaka koji su dobili mogućnost da srednju školu pohađaju u redovnom obrazovanju. Govorni program i elektronske knjige olakšale su mu studije.
- Iskoristio sam tu priliku, a to mi je kasnije mnogo pomoglo na fakultetu. To redovno četvorogodišnje obrazovanje me je zapravo pripremilo za sve što me je sačekalo na fakultetu, iako je prilagođavanje u srednjoj školi bilo prilično teško. Na fakultetu postoje knjige u elektronskom formatu i to mi je bilo sasvim dovoljno - priča nam Stefan.
Kaže i da je moderno doba umnogome olakšalo život slepih, jer sada postoje elektronske i zvučne knjige, kao i njima prilagođeni kompjuteri, ali da su glavni problem nedovoljno staza i zvučnih semafora.
- Veoma je važno da se prilikom rekonstrukcije ili gradnje, na primer, novih parkova, staza ili trotoara, ne zaborave staze za slepe. Mnogo je bitno i da ljudi koji planiraju, projektuju i grade ne zaboravljaju takve stvari, jer su one ključ slobode za svakog slepog čoveka - naglašava Stefan.
Bonus video: