Naš slavni glumac za dlaku izbegao sigurnu smrt! Pukom srećom izbegao streljanje đaka u Kragujevcu

Kada je napunio 10 godina, sa sestrom i roditeljima Velimirom i Sinđom preselio se u Kragujevac, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Tu pravi i prve amaterske korake u glumačkim vodama nastupajući u školskoj predstavi sa 14 godina.

Bezbrižno detinjstvo omele su strahote koje je doneo Drugi svetski rat i nemačka okupacija. Tada se odigrao i jedan od najcrnjih dana u to vreme. 21. oktobra 1941. godine nacističke snage su u periodu od tri dana streljale 3.000 ljudi u Šumaricama, kao odmazdu za 10 nemačkih vojnika, a među stradalima je bilo i 300 đaka.

Tada učenik Druge muške gimnazije, Mija Aleksić sa drugovima je odveden na streljanje, a preživeo je čudom. Đaci su bili raspoređeni u barake, a kada je došla na red ona u kojoj je bio Aleksić, objavljeno je da je već ubijeno 3.000 muškaraca, te je odmazda zaustavljena. Preostale zarobljenike i đake su pustili da idu kućama.

Iako je njegovo lice krasio osmeh, a publici je ostao urezan u sećanju kao vrstan glumac i komičar, ova trauma ostala je duboko u sećanju Mije Aleksića.

Informer

Ujutru 20. oktobra dva đaka osmog razreda Druge muške gimnazije, Milosav Mija Aleksić spremao se da pođe u školu. Kako se već u prvim danima okupacije u zgradu gimnazije uselila nemačka bolnica, njihovo odeljenje, sa još jednim, izmešteno je u zgradu bivše Građanske škole u blizini Velikog parka, gde se preselila i školska administracija.

Miju Aleksića tog jutra je mučila matematika, biće prozvan, a nije spreman.  Šetao je tog jutra po dvorištu s knjigom u ruci preslišavajući se i na kapiji se sudara sa majkom Sinđom, koja je noseći veknu crnog hleba rekla sinu, da ne ide jer Nemci vode ljude u logor.

Mija je već otrčao. Bio je koji minut do osam kada je ušao u učionicu.  Prvi je čas srpskog jezika. Vrata se otvaraju, na njima se pojavljuje Nemac, sa šlemom, u crnom mantilu i sa šmajserom uperenim u đake. Tajac. Neme, nepomične oči dečaka gledaju u vrh cevi. Nemac zatvara vrata i povlači se, a potom ih, valjda zbog boljeg efekta, razvaljuje nogom.

Profesorka Branka Ranković staje ispred šmajsera pitajući šta će im deca. Nemac je odguruje.  Nemci i folksdojčeri su oterali đake u dvorište.

U dvorištu majka Sinđa pritrčava Miji. Donela mu je zimski kaput. Mija skida mantil u kome je došao u školu i daje ga drugu Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa i oblači kaput. Uzima veknu hleba od majke, u brzini zgrabi njenu ruku i poljubi je. Vidi oca Velimira preko puta ulice kako nepomično stoji, ne uspevajući ni ruku da digne u znak pozdrava.

Na ulici su se đaci zbili u kolonu. Nemci viču „los, los" i kolona kreće put baraka na izlazu iz grada. Čuju se pucnji, pa rafali. Vriska žena, majke trče za decom.

Oko 19 časova oba osma razreda Druge muške gimnazije Nemci izvode iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu. Oni koji su blizu stanovali pitaju mogu li odmah kući. Puste njih desetak. Ostale su odveli u pivarsku školu.

U sećanju glumca Mije Aleksića urezana je slika povratka kući: on otvara vrata kuhinje i vidi majku Sinđu u crnini, ubrađenu u crnu maramu, i oca Velimira koji je, čini se, ostario taj dan deset godina. Njih dvoje sede na klupi. Njegova slika na zidu, ram sa crnim florom i njihova šokirana lica kada su ga videli živog.

Nemci su tog i narednog dana nastvili sa hapšenjima. Miju su sakrili na tavan i pokrili ga krompirima. Majka Sinđa dolazila je jednom dnevno da ga nahrani. Toliko se tresao da nije mogao sam ni da jede. 

Po njegovu i našu sreću, naš legendarni glumac je uspeo da preživi ovaj užasan čin odmazde Nemaca, a i sam Drugi svetski rat. Postao je jedan od najpopularnijih glumaca u staroj Jugoslaviji, a večno ćemo ga pamtiti po filmovima kao što su: "Bokseri idu u raj", "Rad na određeno vreme", "Ljubi, ljubi, al' glavu ne gubi", "Maratonci trče počasni krug","Varljivo leto '68 i mnogi drugi.