U ovom kraju bolje od meteorolga znaju kakvo ih vreme čeka!

Od 1993. godine, ispričali su nam žitelji novovaroškog sela Ljepoljevići, par belih roda, selica, dva puta godišnje obavezno navraća u njihovo selo, u rano proleće, i obično u jesen, a ove godine su, kažu, poranile.
Prvi put su, pre 31 godinu, sletele na krov ambara u dvorištu Milete Ivankovića, i od tada su se svake naredne godine vraćale na ovo mesto, za koje ni domaćin nije siguran zašto im se toliko dopalo.

Od tada se domaćin Ivanković sa svojom porodicom navikao na njih, pa bi se zabrinuli ako ih nema do kasno u proleće, ili pred zimu, ali ih nikada, kažu, nisu zaboravili, te su uvek na  putu od Evrope do Afrike i natrag, jedan period provodile u ovom podjavorskom selu.

- Ovog proleća su nas iznenadile, doletele su 12. marta, što je prilično ranije nego inače. Ranije smo krenuli i sa poljskim radovima, takvo je vreme bilo, pre nekoliko dana su odletele, pa eto, po njima je vreme da se polako pripremamo za zimu - kaže nam Zoran Ivanković, Miletin sin.

Kroz protekle tri decenije, rode su postale miljenice i zaštitni znak sela, njihovom dolasku se najviše raduju domaćini, ali i ceo njihov komšiluk.

Po mišljenju Ivankovića, rode koje sada doleću u njihovo dvorište potomci su možda onih prvih koje su krenule ovde da doleću, pa su se možda i one izlegle baš ovde.

- Čitao sam jednom da je životni vek belih roda 15 godina, pa mislim da su ove sadašnje, potomci tih prvih. Drago mi je, jer su nastavile tradiciju da doleću kod nas, te ih nije omela surova planinska klima da se vraćaju gnezdu gde su se izlegli - priča Zoran.

Surov je Javor, nadmorska visina 1940. metara, pa je pravo čudo da su izabrale da se gnezde baš ovde, zbog toga su najviše tokom letnjih meseci i postale glavna atrakcija u selu.
Ivankovići ih, otkrivaju nam, doživljavaju kao porodicu, pa jedva iščekuju proleće da opet dolete. Svakog jutra kad ustanu, pričaju, prvo kroz prozor pogledaju u njihovo gnezdo, pa onda kreću sa prvim jutarnjim poslovima.