SRBI BI SAMO DA BUDU SRBI, NIŠTA VIŠE, ALI NI NIŠTA MANJE OD TOGA! U tome je sva zagonetka "Srpskog sveta"! SMEMO LI BITI SVOJI NA SVOME?!

U nekim srećnijim prilikama, analizira diplomata i univerzitetski profesor Darko Tanasković, u kojima politika ne bi bila naša jedina metafizika, kako se svojevremeno izrazio Radovan Bigović, sintagma „Srpski svet" ne bi izazivala posebno uzbuđenje i žestoko osporavanje onih nesrba koji se njenom upotrebom u javnom govoru osećaju ugroženi, a i nekih Srba koji je pak smatraju nepristojnom i retrogradnom. Nažalost, politika, odnosno ono što se danas upražnjava i doživljava kao politika, uspela je da i ovo, prvenstveno kulturnoidentitetsko i narodnosno, određenje srpske pripadnosti prepokrije i optereti svojom otrovnom semantikom. Obrušavanje na pominjanje „Srpskog sveta" u političkom kontekstu ponajpre govori o nemirnoj savesti budnih kritičara koji znaju, ali nikada neće priznati, da je ta politička dimenzija značenja „Srpskog sveta" aktuelizovana sistematskim osporavanjem Srbima da u „njihovim" državama i sredinama celovito i neopterećeno budu Srbi, i to u svemu onome što Srpstvo kulturno i identitetski podrazumeva. Inače, „Srpski svet", kao sveukupnost jezičkog, kulturnog, tradicijskog i mentalnog, a ne prevashodno teritorijalnog prostora, u kom Srbi žive i koji živi u njima, ne bi trebalo nikoga da zabrinjava.

Svi koji su učili francuski jezik iz čuvenih Možeovih udžbenika sećaju se njihovog naslova „Francuski jezik i civilizacija", a Francuska je čak stvorila i Međunarodnu organizaciju Frankofonije, u kojoj je i Srbija posmatrač, a koja nikako nije samo jezičko-civilizacijska već je i kanal njenog političkog uticaja u svetu. Oni koji govore portugalski, ma gde živeli na planeti, osećaju se pripadnicima „luzitanskog sveta", isto važi za Grke, Jermene, Turke... Važi i za Ruse, ali „ruski svet", za razliku od prethodnih kulturno-identitetskih formacija, kao i „srpski", već izaziva podozrenje i odbojnost, svakako ne iz kulturoloških razloga.

AMERI, SAD DA VAS VIDIMO! KURTI VAM JE ZALEPIO BRUTALNI ŠAMARČINU! ŠIPTARI ODBILI VAŠINGTONSKI SPORAZUM! Ovo nije njihova odluka, nešto se opasno kuva...

Kakav problem može uopšte predstavljati brojnošću pripadnika srazmerno malobrojni „Srpski svet"? Odgovor nam, svakako nenamerno, pruža i jedan komentar pokojnog hrvatskog znanstvenika i političara Slavena Letice, objavljen u „Hrvatskom tjedniku" 18. januara 2018. godine. Letica u osvrtu uporedno analizira božićne poruke počivšeg patrijarha Irineja i tadašnjeg mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, a sadašnjeg patrijarha Porfirija. Tekst je naslovljen: „Porfirijeva zagonetka i Irinejeva odgonetka". Ukratko, Letica u svojoj nacionalno-političkoj optici i hermeneutici tumači da između poruka dvaju duhovnika postoji nesklad. Patrijarh je, prema njegovom sudu, otvoreno zastupao velikosrpsku ideologiju, dok je mitropolit govorio većma teološki uopšteno i pitijski zagonetno, pri čemu mu je naročitu pažnju privukao ovaj deo poslanice: „Zato, braćo i sestre, posebno večeras vas molim da se ne bojite da budete ono što jeste, a moje je iskustvo da postoji strah u vama. Ne ulazim u to koliko je opravdan, ali sam siguran da od vas zavisi da li ćete biti hrabri i postojani." A evo sad kako Letica komentariše ovaj pastirski poziv pravoslavnima u Hrvatskoj: „To je veliko i važno pitanje - zagonetka na koju propovjednik nije i ne želi ponuditi pastirski (!) odgovor. Jesu li ili žele li pripadnici srpske/pravoslavne zajednice u Hrvatskoj postati istinskim hrvatskim državljanima, pripadnicima hrvatskog političkog naroda, hrvatske nacije, lojalni državljani Republike Hrvatske, koji njeguju i poštuju svoje etničko podrijetlo ili žele biti nešto drugo."

Informer

Letica je našao za shodno da svoje stavove učeno i poučno potkrepi i mišlju istaknutog predstavnika austromarksizma i jedno vreme (1918-1919) ministra inostranih poslova Austrougarske, Ota Bauera: „Nacija je sveukupnost ljudi ujedinjenih zajednicom sudbine u zajednicu karaktera." „Hrvatski politički narod" bi trebalo da je ta „sveukupnost ljudi ujedinjena zajedničkom sudbinom", u kojoj bi Srbi valjalo da se prepoznaju i integrišu, zadržavajući samo svest o etničkom poreklu. Iako sociolog, Letica ili nije dobro razumeo Bauera ili od čitalaca nije očekivao da su upoznati sa idejama ovog značajnog teoretičara. Jer, dalekovidi Bauer upozorava na „opasnost himere sveta homogenih i suverenih nacionalnih država, u službi interesa jedne jedine većinske nacije, uprkos realnosti nacionalnog, etničkog i kulturnog pluralizma". A upravo je takva „nacija-država" ideal i projekat hrvatskog nacionalizma. Može li se u Srba, iz njihovog pečalnog iskustva „zajednice sudbine" sa Hrvatima i sadašnjeg nezavidnog položaja u Hrvatskoj, uobličiti „zajednica karaktera" u melting potu hrvatskog (ili „bosanskog" ili „crnogorskog/montenegrinskog") političkog naroda? Buđenje i ojačavanje identitetske paradigme i duhovno-kulturnih sastavnica „Srpskog sveta" u punom je sazvučju sa božićnom porukom mitropolita/patrijarha Porfirija od pre tri godine: „Ne bojte se da budete ono što jeste!" U tome je sva „zagonetka" „Srpskog sveta", koje zapravo i nema. Srbi bi samo da budu Srbi. Ništa više, ali ni ništa manje od toga.