Ovo je poslednja svetinja koja je stigla u manastir Tumane: Prati je neverovatna porodična priča

Velika pravoslavna svetinja manastir Tumane nedavno je dobio na dar ikonu koju je jedna porodica čuvala više od dva veka.

U manastiru Tumane, ikona na kojoj su oslikani Sveti mučenik Pantelejmon i Trifun, pred vernike je prvi put izneta juče - na dan Svetog arhangela Gavrila, na dan manastirske slave. 

Beograđanka Borjanka Vraneš, rođena Savić i njen sin odlučili su da ovu svetinju koja je nekoliko kolena bila u vlasništvu porodice Savić, poklone manastiru u kome se moli stotine hiljada vernika. 

Njenu priču o precima, njihovoj sudbini i ikoni, koju je još njena baka donela u miraz, objavljena je na zvaničnom sajtu manastira Tumane. 

Uz svetu ikonu predala je igumanu tumanskom arhimandritu Dimitriju i ovaj zapis pre desetak dana. 

Priča je privukla veliku pažnju, pa vam je prenosimo u celosti

"Treba da opišem jedan veoma važan događaj, koji se desio u mojoj porodici. To je priča iz mog detinjstva (sada mi je 77 godina). Dobro se sećam, baka je to često pričala i uzdisala. Priča počinje ovako. Moja loza po ocu postoji od 1780. godine, rodoslovlje, koje izuzetno cenim i poštujem nastalo je tako što su moji preci svi bili sveštenici. Naše poreklo vodi iz stare Hercegovine od Nikšića. U to vreme moji su se prezivali Kucalović. Deda je pričao da je to zbog Turaka, jer u to vreme nije bilo dozvoljeno da zvone zvona, pa je najverovatnije kucano u klepalo. Tako smo i dobili prezime Kucalović.

Foto: pirntscreen Instagram manastir Tumane

 

Deda mi je rođen 1895. godine. Učesnik je I i II svetskog rata. Živeli su u istočnoj Bosni u Šekovićima kod Vlasenice.

Posle I svetskog rata deda je rukopoložen i službovao u Manastiru Lovnica kod Šekovića. Imao je sedmoro braće i jednu sestru. Koliko znam,sva braća su takođe bili sveštenici i imali su svoje parohije u istočnoj Bosni. Kada su kao Kucalovići prešli u Bosnu to ne znam, ali 1780. godine uzimaju prezime Savić (po proti svom pretku koji se zvao Sava). Moja baka, popadija Jelisaveta Pijuković udato Savić rođena 1890.godine u Sarajevu u staroj srpskoj porodici. Dan danas postoji kuća od Čerpića moje bake u Sarajevu iznad Baščaršije u naselju Kovači u kome su živeli i Srbi. Morala sam da napišem ovaj mali uvod, pre nego što Vam ispričam ovu Božiju istinu.

Ikona o kojoj ću Vam pričati, je Božiji dar koji je moja baka donela u miraz kada se udala za mog dedu Savu Savića. Kada je počeo II svetski rat tada su muslimani i ustaše u istočnoj Bosni napravili su veliki pokolj Srba. Među prvima stradali su sveštenici. U tom pokolju, moj deda je uspeo da pobegne, a njegova braća takođe svi sveštenici su stradali.

Prošle su godine rata i užasa. Dosta je moje familije stradalo, otac Dragiša, koji je trebao po završteku gimnazije u Tuzli da ide na Bogoslovski fakultet u Beogradu ostao je bez noge. Deda je prošao nemački logor u Oridu kod Šapca. Mnogo su propatili, kuća u kojoj su živeli 1941. je porušena. Sve je razrušeno, moji nisu uspeli ništa da spasu osim što su hvala Bogu ostali su živi. Tada je nestala i ikona. Nisu znali da li su je spalili, uništili na drugi način ili odneli.

Prošlo je punih 10 godina od rata. Godine 1954. deda je bio pozvan u Lovnicu na Đurđevdan na slavu. Idući sa svojim zvonarom kroz šumu, jer u to vreme nije bilo puta, jahao je na konju. U jednom trenutku umoran, tražio je od zvonara koji ga je pratio da siđe sa konja i da se malo odmori. Seli su ispod nekog drveta u šumi. Odjednom je primetio da nešto svetluca kroz grane i da ga ta svetlost neobično osvetljava. Zvonar se, na insistiranje popeo da vidi šta je to gore što svetluca kroz grane. Kada je zvonar sišao i pružio dedi ikonu, deda u prvi mah nije mogao da veruje svojim očima. Pred njim je bila njihova ikona za koju su mislili da je nestala u požaru (ili su je sa ostalim stvarima odneli zlobnici). Što je veće čudo, ikona je stajala na toj grani drveta ceo rat i mnogo godina posle rata pretrpela zime, snegove, kišu, letnje žege, koje nisu uništile njenu lepotu. Od tada mi nju smatramo čudotvornom i Božijim darom za našu porodicu.

 

Znam da je deda umro 1955. godine. Njegova žena, popadija Jelisaveta Savić živela je 97 godina. Posle njene smrti 1985.godine ikona ostaje kod moje tetke Vojne Savić u Beogradu. Posle njene smrti ja kao najstarije unuče nasleđujem ikonu. Moj sin Miroslav Vraneš naslednik ikone i ja kao njegova majka, odlučili smo da ikonu poklonimo u Manastir Tumane. Nama je velika čast i radost da naša ikona, kao Božiji dar bude u Manastiru Tuman i čini dobra našem narodu. Da je mnogi vide i celivaju.

 

Na ikoni su naslikani Sv. muč. Pantelejmon i Trifun i ona se u našoj porodici čuva preko dva veka.

Neka ovo svedočenje sačuva povest o njoj, ali i o mojim dragim precima sveštenicima, baki, roditeljima i tetki".