Gorka igra sudbine: Bez majke i oca ostali u trenu, ali teči i tetki su sve na svetu!

Tešku sudbinu Kristina (21) i Ljubomir (17) Živadinović iz Majdanpeka i surovu stranu života osetili su jako rano.

Da nijedna nevolja ne ide sama, ova deca su spoznala pre četiri godine kada su im u roku od 40 dana preminula oba roditelja. Imali su samo 16 i 12 godina i tada su o njima brigu preuzeli tetka Jovanka i teča Miodrag Radukić. Oni se i dan danas trude da im pruže sve, ublaže bol koliko toliko i izvedu ih na pravi put.

- Ja znam da je jako teško. Kako vreme odmiče sve je teže. Njima roditelji fale svakoga dana i uprkos tome što se suprug i ja trudimo da im pružimo sve što im je potrebno, koliko možemo, majku i oca ne može niko da im nadomesti. Otac im je najpre preminuo. Moja sestra se borila još 4o dana i oni su tada nekako verovali da će se izvući. Međutim, ona je preminula njima i mom suprugu na rukama u autu na putu od Bora do Majdnapeka. Od tada to više nisu ista deca - kroz plač priča Jovanka rođena sestra Kristinine i Ljubomirove majke.

U najtežim trenucima, kada je trebalo prihvatiti surovu realnost i gubitak majke i oca kada su im najviše bili potrebni, Kristinu i Ljubu je zadesilo dosta muka. Zdravstveni problemi , sa kojima su počeli da se bore kao i finansijski koji su ostali iza umrlih roditelja, a koje je valjalo rešiti i podmiriti. 

- Ljubu je čekala teška operacija kičme, koja mu je otežavala hod i poremitila vid. Vodili su ga svuda gde god je trebalo, zet je podigao i kredit i na kraju oboje nisu izdržali. Ostalo je dugova, sve smo nekako uz pomoć dobrih ljudi izmirili. Ostao je otkup garsonjere koja je deci jedino ostala. Ljubinu operaciju sam izgurala zajedno sa njim i Kristinom, i hvala gospodu Bogu sada je sve u redu, priča tetaka Jovanka.

Kristina je završila srednju Tehničku školu u Majdnapeku sazrela je mnogo ranije od svojih vršnjaka. Još pre četri godine, vrlo zrelo je najavila da će uspeti u svojim namerama da se izbori i nauči da se bavi onim što voli i što joj leži. Da će pronaći posao kako bi tetki i teči pomogla kada već roditeljima nije uspela. Brine o bratu da mu ništa ne zafali,  pomaže tetki u svim poslovima.

- Trudim se. Želim da pohađam kozmetičarski kurs ili da se zaposlim u Majdnapečkom rudniku , to me podseća na roditelje, to je moj kraj. Sada živimo u Velikom Gradištu, Ljuba tu ide u školu i ne žali se, ali meni je teško. Stalno mislim na mamu. Jedva sam izdržala suze kada mi je bila matura, kada nam je rođendan. Iako se tetka i teča trude da su za nas uvek tu, jako nam je teško.

Foto: V.J.

Ljuba je srednjoškolac, nakon operacije teškog oblika oboljenja kičme sada je ipak sve mnogo lakše. Koliko mu zdravlje dozvoljava Ljuba se trudi da pomaže u kući. Takođe, u školi profesori za njega imaju samo reči hvale.

- Trudim se pomalo da budem i ja od koristi koliko mi zdravlje dozvoljava. Voleo bih da naučim mehaniku da se i pored ugostiteljstva i time bavim - priča tiho ovaj povučeni tinejdžer za koga svi u školi imaju samo lepe reči.

Da su ovo samo deca, kojima je život pokazao samo onu najgoru stranu, shvatili su ljudi dobre volje. Odmah su im priskočili u pomoć , znajući da im roditeljsku ljubav niko ne može da nadoknadi. Možda, ipak mogu tetka Jovanka i teča Mileta koji ih paze kao da su im sve na svetu.