Životna priča poznatog šahiste: U paklu NATO bombi

Poznati niški šahista, šahovski trener i sudija, FIDE majstor Dragan Živić jedan je od onih Nišlija koji nose veoma bolne uspomene iz perioda NATO agresije na našu zemlju.

Eksplozija bombe narušila je njegovo zdravlje a izgubio je i rođenog brata, zbog bolesti uzrokovane bombardovanjem Kosova i Metohije bombama sa osiromašenim uranijumom.

Danas je tačno 27 godina od kako je deo bombe udario u garnizonsku ambulantu u kasarni "Stevan Sinđelić" u čijem podrumu se on, kao rezervni potporučnik, nalazio sa još 30-tak rezervista.

Bilo je to prvo bombardovanje Niša tokom agresije NATO alijanse na SRJ Jugoslaviju.

Živić je, kako nam je ispričao, bio mobilisan četiri dana ranije i kao komandir čete Vojne policije 211. oklopne brigade bio je zadužen za čuvanje kasarne i obezbeđivanje mobilizacije rezervista u kasarni.

Foto: Privatna arhiva

 

- Pošto su 24. marta bombardovani različiti vojni ciljevi u tadašnjoj Jugoslaviji mi smo, nas tridesetak rezrevista, uveče 25. marta sklonište potražili u podrumu garnizonske ambulante. S obzirom na to da je zgrada bila stara, seo sam na školsku klupu pored stuba, smatrajući da ću tu biti najsigurniji ukoliko se nešto desi. U 20,28 sati začula se eksplozija i sve u podrumu je krenulo da leti - seća se Živić.

Foto: Privatna arhiva

 

Prema njegovim rečima, raketu kojom je gađan niški aerodrom, naša protivvazdušna odbrana, uspela je da pogodi, ali se deo rakete rikošetirao na krov garnizonske ambulante.

- Kada sam, nakon eksplozije, došao sebi, stajao sam u podrumu sudaren sa nekoliko rezervista. Srećom niko nije bio ozbiljnije povređen. Izašao sam do kapije da obiđem vojnika koji je bio na stražarskom mestu, uplašen da nije poginuo. Međutim, on je bio samo lakše povređen jer se snašao i pre nego što je bombardovanje krenulo - ušao u hidroforsku šahtu, što mu je spasilo život - nastavlja Živić.

Vrlo brzo nakon eksplozije u kasarnu je došlo nekoliko televizijskih ekipa i jedan od lokalnih političara, koji je prvi ponudio pomoć.

- Možete da zamislite osećaj mojih roditelja kada su čuli eksploziju jer nam je kuća od kasarne udaljena samo dva i po kilometra. Moj pokojni otac i pokojni stric, su u mrklom mraku, usred sirena i opasnosti, došli do kapija kasarne da čuju vesti i da vide da li sam preživeo - istakao je Živić.

Kad su se pribrali od šoka svi vojnici iz kasarne "Stevan Sinđelić" ušli su u podrum vojnog objekta koji se nalazi pored logora na Crvenom krstu i tu su dočekali jutro.

Proveli su, dodao je, besanu noć jer ih je svaka sirena voza koji je tu prolazio "podizala na noge".

Tek sutradan su videli koliku je štetu bomba napravila.

- Ta stara zgrada bila je napola srušena jer je imala kara-tavan i bila je izgrađena još u vreme kralja Aleksandra Karađorđevića. Prostor oko ambulante bio je prepun greda, eksera, šuta, crepova…- opisuje Živić.

Foto: Privatna arhiva

 

Od siline detonacije pukla mu je bubna opna i oštećen mu je sluh, a tokom godina je sve više i više slabio.

- Morao sam da počnem da nosim slušne aparate i to sve jače i jače, ali nakon preležane korone 2021. godine, skroz sam ogluveo. Bilo mi je mnogo teško da živim i radim. Moja komunikacija se svela na slanje poruka i mejlova. Na moju veliku sreću juna prošle godine na ORL klinici mi je ugrađen implant i sada pristojno čujem, držim časove, sudim, putujem…Školu šaha koju držim u Dečijem kuturno-rekreativnom centru sada pohađa 37 mladih šahista - istakao je Živić.

Vrlo brzo pošto je preživeo bombardovanje u kasarni, sa svojom jedinicom prekomandovan je na Kosovo i Metohiju i bili su poslednja jedinica koja se povukla sa Kosova, 21. juna 1999. godine.

- Na svom prvom ratnom odsustvu, koje je trajalo samo dva dana, igrao sam simultanku sa oko 20 učenika ispred hotela "Ambasador". Bila je to akcija "Mat ratu" koja je organizovana svaki dan, skoro mesec dana - priča Živić.

Foto: Privatna arhiva

 

Njegov rođeni brat Dejan je sa svega 24 godine mobilisan i na žalost, bio je na straži na mostu u Đakovici kada je NATO bombardovao to mesto bombama sa osiromašenim uranijom.

- Već početkom jula razboleo se od karcinoma grla i lekari su ustanovili da je to posledica prekomernog zračenja kome je bio izložen. Uprkos svim naporima lekara preminuo je sa svega 27 godina, ostavivši za sobom četvorogodišnjeg sina Aleksandra i suprugu Sanju koja je imala tada samo 22 godine. Snaja se nije preudala, čitav život je posevetila odgajanju deteta. Ponosni smo na njega, postao je IT stručnjak - ističe Živić.

Njegovi roditelji, posle smrti mlađeg sina izgubili su volju za životom i majka je 2005. godine preminula od raka, a za njom je ubrzo otišao i otac.

- Kajem se i dan danas što nisam pokušao i dao sve od sebe da barem brata oslobodim ratnih dužnosti, da barem jedan od nas dvojice tokom NATO agresije bude uz majku i oca. Bilo je razloga da brat ostane kod kuće. Majka je u to vreme bila u bolnici, primala hemioterapiju i išla na zračenje zbog raka dojke, a otac je imao radnu obavezu - s tugom priča Živić.

 

BONUS VIDEO