Koje drvo najbrže pali vatru? U ovom kraju ima poseban značaj

Dok se širom Srbije za potpalu vatre sada uglavnom koriste hepo kocke, u planinskim selima jugozapadne Srbije još se vatra loži lučem, kao što se odvajkada i radilo. Taj miris ujutru, tvrde planinci, svako treba da oseti.

Luč se vadi iz borovih panjeva, najpre se seče u "prante", a kad se iz šume donese kući onda se secka u "zublje", i tako se unosi u kuću za potpalu.

S obzirom na to da su zlatiborska sela okružena borovim šumama, luča je uvek bilo, čak su ga nekada konjima terali do ariljskih i požeških sela, a dole menjali za žito za stoku.

Pričali su stariji nije bilo ni malo lako.

O tom nekada neizostavnom delu seoskog života najbolje zna deda Lacan Ilić iz Negbine, koji sada gazi 93. godinu, kroz život se dobro upoznao sa gorom, i svim njenim ćudima.

Pamti šta su i generacije pre njega naučile od prirode.

Foto: B. I. / D. G.

 

- Nije se nekada moglo bez luča. Svaka kuća morala je da ga ima, jer se vatra palila svakog dana. Nije bilo kao danas, mada mi ga i sad koristimo svaki dan, čujem ima sad nešto drugačije, kao potpala neka, ali luč je luč - kaže starina.

Luč se dobija od borovog drveta bogatog smolom. Najbolji su delovi drveta koji su dugo upijali smolu, pa su zbog toga masniji, mirišljaviji i lako zapaljivi. Baš kao što je panj.

Takvo drvo, kada se raseče na tanke komade, može da se zapali i da plamenom potpomogne paljenje suvih drva u šporetu, "smederevcu" ili kao nekad na ognjištu.

Nije, međutim, svaki komad bora bio dobar za luč. Trebalo je znati gde se traži, koji deo drveta vredi uzeti i kako ga pripremiti. To se nije učilo iz knjiga, već od starijih, uz rad u šumi i oko kuće.

Foto: B. I. / D. G.

 

- Mora čovek da zna šta traži. Nije svaki bor za luč. Gleda se drvo, kolko ima smole, pa se onda od njega cepaju tanki komadići. Kad se dobro pripremi, luč se lako pali i dugo drži plamen koliko je potrebno da se vatra razgori - objašnjava nam deda Lacan.

U nekadašnjim zlatiborskim domaćinstvima luč se posebno cenio. Koristio se u kuhinji, štali -  umesto lampe, a često i u zamenu za žito i brašno za hleb.

Njegov miris, pomešan sa mirisom dima i drveta, kažu, treba svako da oseti.

Luč se često pripremao unapred, pa se ostavljao na suvom mestu kako bi uvek bio pri ruci. Nije se trošilo više nego što je potrebno, štedeo se svaki komad.

Foto: B. I. / D. G.

 

Zime su u nedrima Murtenice znale da budu duge i oštre, pa drva nikad nije bilo na pretek.

Danas, kada se vatra lako potpaljuje modernim sredstvima, luč je gotovo zaboravljen, ali se u ovim krajevima ipak čuva, a gorštaci tvrde da ga ništa ne može zameniti.

Svakog ponedeljka, kada je i pijačni dan u Novoj Varoši, deda Neđo Grujičić iz Draglice, takođe pod Murtenicom, na svojoj tezgi između ostalih proizvoda iz seoskog domaćinstva prodaje i luč. Potražnje za ovim borovim zlatom, kaže, ima, pa varošicu pod Zlatarom "namiruje" lučem iz Murtenice.

- Ponesem svega, vunenih čarapa, supruga što isplete, šipuraka, kleke, rakije, luča - svega što se nađe, više iz razonode nego iz potrebe da prodam. Volim kad sam među ljudima - priča nam Neđo.

Od luča se, dodajmo, u zlatiborskom selu Jablanica pravi katran, po kome je ovo selo nadaleko čuveno, a vekovima star zanat u ovom selu pod Tornikom čuva se i danas.

 

BONUS VIDEO