OVO JE ISTORIJSKA ISTINA! TURSKI POPIS NA KOSOVU IZ 1455 GODINE: 13.000 srpskih kuća, samo 46 albanskih!

Svakako, možete reći da nije bitno ono što se dešavalo pre pet stotina godina te da je bitno samo ono što važi danas, i to je tačno. Ali je takođe tačno i da Albanci falsifikuju istoriju jer shvataju da je istorijsko pravo jednako važno kao i faktičko stanje. Stoga, ne može se reći da je sadašnjost bitnija od prošlosti

 

Prema poslednjem popisu stanovništa na teritoriji AP Kosovo i Metohija koji je sproveden pocetkom aprila 2011. godine, tamo je živelo 1,7 miliona ljudi. Ovaj broj uglavnom obuhvata Albance, pošto popis nije sproveden u četiri opštine na severu pokrajine, a i najveći deo Srba južno od Ibra ga je bojkotovao.

Ova ogromna albanska većina koja je trenutno činjenicno stanje, zajedno sa ilirskom hipotezom o albanskom poreklu, predstavlja temelj prava koje taj narod polaže nad tlom o kome se govori.

Do te većine došlo je, naravno, samo i isključivo terorom, genocidom i progonom koji su u poslednjih pet stotina godina sistematično sprovodili Turci, dok su ovim predelima vladali, i Albanci muslimanske veroispovesti.

Zato je neobično da srpsko istorijsko pravo na Kosovo i Metohiju brani upravo jedan osmanlijski dokument, koji dokazuje ne samo da su Albanci relativno rečeno novopridošlice na tu zemlju, već ujedno dovodi i u pitanje ilirsku hipotezu o kojoj je više reči bilo u zasebnom tekstu.

Naime, otomanski defter (odnosno opšti katastarski poreski popis) iz 1455. godine koji je skupljen u zemlji Brankovića (drugim rečima, otprilike isto što je danas teritorija Kosova i Metohije) zabeležio je neverovatnu stvar: situacija tada je bila obrnuta u odnosu na današnju!

Osmanlijski popisivač je zabeležio da na KiM postoji 480 naseobina u kojima živi 13.696 odraslih muškaraca, 12.985 kuća, i još 14.087 nosioca domaćinstava (pošto je postojalo i 480 udovica). Neki odrasli muškarci nisu imali svoje kuće, pa su tako zabeleženi kao siromasi. Neke kuće su deljene na više domaćinstava.

Pažljivim proučavanjem onoga što je zabeležio osmanlijski popisivac na KiM ustanovljena je frapantna etnička struktura stanovništa.

Sredinom 15. veka postojalo je skoro 13.000 srpskih kuća u svih 480 sela i varoši na Kosovu i Metohiji. Pored naših, tu je bilo i 75 vlaških domaćinstava u 34 sela, 46 albanskih u 23 sela, 17 bugarskih u 10 sela, pet grčkih u Lauši i Vučitrnu, jedno jevrejsko u Vučitrnu i jedno hrvatsko.

Od svih imena i prezimena koja se pominju u popisu, 95,88 odsto su bila srpskog porekla, 1,90 odsto romanskog, 1,56 neutvrđenog, 0,26 albanskog, 0,25 grčkog, i tako dalje.

Dakle, pre 500 godina, postojalo je na Kosovu samo 46 albanskih domaćinstava u 23 sela (u proseku dve kucć po selu, nijedno jedino čisto albansko), dok je srpskih bilo skoro 13.000 u svih 480 naseobina. Slovima: trinaest hiljada u četiri stotine i osamdeset mesta, naspram četrdeset i šest u dvadeset i tri! I ne samo to, nego ne postoji zabeležen čak ni jedan jedini toponim albanskog porekla (uostalom, i danas Albanci na KiM uglavnom koriste srpske toponime, počev od imena samoproklamovane države Kosovo koje na albanskom jeziku ne znači ništa, odnosno, imena koje je srpskog porekla, pa sve do naziva prestonice - Priština.

U 14. veku etnička struktura je bila još dramatičnija; naime, Dečanska hrisovulja iz 1330. godine sadrži detaljan spisak domaćinstava koja su popisana u Metohiji i današnjoj severnoj Albaniji, na metohu manastira Visoki Dečani, pa tako znamo da su od 89 sela samo tri bila albanska, te da su od 2.166 zemljoradničkih gazdinstava i 2.666 stočarskih samo 44 bila albanska, drugim recima 1,8 odsto.

Nesrpsko stanovništo na teritoriji Kosova i Metohije do kraja tog veka nije prelazilo 2 odsto.

Najpopularnija muška imena na KiM 1455. godine su bila Radislav, Bogdan, Radica, Stepan i Nikola, dok su ženska bila Olivera, Radislava, Stojislava, Jelena, Stanislava, Vladislava i Vlkosava (odnosno Vukosava, jer je "l" vremenom prešlo u "u"; isto se desilo i sa imenicom "vlk" koja je postala "vuk"). Vek ranije, najpopularnija muška imena na istom tlu su bila Rajko, Miloš, Radoslav, Bogoje, Doroslav, Bogdan, Priboje i Milovan.

Inače, zvanični naziv ovog za nas važnog osmanskog dokumenta je bio "Defter za Vukovu oblast". Veličine je 30 x 12 centimetara, uvezan je u kožni povez i predstavlja jednu celinu bez ikakvih interpolacija. Obuhvata 240 folija, odnosno 480 stranica. Pisan je na belom papiru crnim mastilom, i to veoma lepim rukopisom.

Ako želite detaljno da ga proučite, to možete uraditi na ovom linku.

Ako možda čekate dete ovaj popis vam može pomoći da pronađete staro ime koje vam se sviđa i obnovite njegovu upotrebu ako je zaboravljeno.

Naš favorit za tu obnovu je srpsko-slovensko ime Brajan čije je postojanje medu Srbima zabeleženo na dosta mesta u našem srednjem veku. Čak se jedan župan tako i prezivao: u pitanju je bio župan Petar Brajan koji je iza sebe ostavio i zadužbinu, Belu crkvu u selu Karanu u blizini Užica, koja postoji i danas (jedan kuriozitet za kraj: njegova žena se zvala Struja).

Ostaće zapisano da je na svečanom dočeku Nemaca u Drugom svetskom ratu na Kosovu, čuveni premijer Albanije Redžep Mitrovica rekao sledeće:

– Srbi su na Balkan došli silom i silom moraju otići, a na nama Šiptarima je da obavimo taj zadatak.

POGLEDAJTE VIDEO: